Poslednjih 18 godina, odnosno od početka primene Zakona o platnom prometu, u našoj pravnoj praksi prisutno je stanovište, da pravna lica i preduzetnici koji su u blokadi ne mogu da izmiruju svoje dospele novčane obaveze kompenzacijom. Ovakvo shvatanje zasniva se na tumačenju odredaba člana 46. stav 3. Zakona o platnom prometu, koji je bio u primeni do 1. oktobra 2015. godine, a zatim Zakona o obavljanju plaćanja pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica koja ne obavljaju delatnost, koji se primenjuje od 1.10.2015. godine. Zakon o obavljanju plaćanja, u članu 5. stav 2. propisuje da pravna lica i preduzetnici ne mogu izmirivati međusobne novčane obaveze ugovaranjem promene poverilaca, odnosno dužnika u određenom obligacionom odnosu (asignacija, cesija, pristupanje dugu, preuzimanje duga, ustupanje duga i dr.), prebijanjem (kompenzacija), ukoliko su njihovi računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate, osim ako drukčije nije utvrđeno zakonom kojim se uređuje poreski postupak.
Preokret u tumačenju – stav Vrhovnog kasacionog i Privrednog apelacionog suda
Pravni stav o ništavosti kompenzacije, zaključene u uslovima blokade učesnika, bio je na snazi sve do zauzimanja stava Vrhovnog kasacionog suda u presudi PREV 237/2014 od 19. 3. 2015. godine i Privrednog apelacionog suda u presudi PŽ 4470/16 od 11. 5. 2017. godine, koji iz osnova menja ovakvo shvatanje i, novim tumačenjem odredaba člana 103. ZOO-a, pravni posao kompenzacije u uslovima blokade računa jednog ili oba učesnika definiše kao pravni posao koji nije ništav.
Prekršajna odgovornost pravnog lica ili preduzetnika za postupanje suprotno članu 5. stav 2. Zakona o obavljanju plaćanja
Za kontrolu primene Zakona o obavljanju plaćanja nadležna je, prema članu 6. tog zakona, Poreska uprava, pa može da se očekuje i pokretanje prekršajnog postupka u slučaju da se u postupku kontrole, koju sprovodi Poreska uprava, utvrdi postupanje suprotno članu 5. stav 2. Zakona o obavljanju plaćanja. Ko će biti odgovoran i kakva će ta odgovornost biti, procenjivaće se u svakom konkretnom slučaju.
Pravno lice ili preduzetnik koji nije u blokadi, a da izjavu blokiranom pravnom licu ili preduzetniku da vrši prebijanje međusobnih dospelih novčanih dugovanja i potraživanja, ne bi bilo odgovorno jer je bitan uslov za prekršajnu odgovornost odredba „ako su njegovi računi u trenutku plaćanja blokirani radi izvršenja prinudne naplate”. To proističe iz jezičkog tumačenja odredbe člana 7. stav 1. tačka 3) Zakona o obavljanju plaćanja, koji odgovornost dovodi u vezu sa blokadom računa u trenutku plaćanja. Ovo znači da je bitan uslov za nastanak prekršaja blokada računa konkretnog pravnog lica ili preduzetnika protiv koga se pokreće postupak, i to blokada u momentu plaćanja.
Odgovornost pravnog lica ili preduzetnika koji je u blokadi u momentu sprovođenja kompenzacije postaviće se u zavisnosti od toga kako prekršajni organ bude tumačio pomenute odredbe člana 337. ZOO-a. Naime, činjenica je da kompenzacija nastaje, po članu 337. ZOO-a, kada jedno lice izjavi drugom da vrši prebijanje, a da se isto sprovodi u momentu kada su se stekli uslovi za to, pa blokirani subjekat nije u mogućnosti da utiče na nastanak same kompenzacije, izuzev da je ospori, odnosno uđe u spor ako nisu ispunjeni uslovi za kompenzaciju, ili postoje drugi razlozi zbog kojih, po Zakonu o obligacionim odnosima prebijanje nije moguće. Sama činjenica da blokirani subjekt ne može da utiče na nastanak same kompenzacije svakako će uticati i na stepen njegove odgovornosti, uz mogućnost i oslobađanja od odgovornosti.
EPILOG
Nakon četiri godine od gore prikazane presude Vrhovnog kasacionog suda, isti sud je 4. 7. 2019. godine doneo presudu (Prev. 150/19 od 4. 7. 2019):
Svako pravno, kao i fizičko lice koje obavlja poslovnu delatnost, kada se nalazi u blokadi računa ne može svoje novčane obaveze izmirivati promenom poverilaca, odnosno dužnika bez obzira da li ustupa potraživanje fizičkom ili pravnom licu ili pristupa dugu ili preuzima dug, ili vrši kompenzaciju sa pravnim ili fizičkim licem, već svoje obaveze mora izmirivati prema redosledu potraživanja poverilaca koji je evidentiran na njihovom poslovnom računu.
Kad god je pravni posao u suprotnosti sa imperativnom normom zakona, to podrazumeva njegovu ništavnost. Svako lice koje je u blokadi računa ne može izmirivati svoje novčane obaveze po sopstvenom izboru poverilaca, već se potraživanja moraju namiriti prema redosledu koji je evidentiran na poslovnom računu dužnika. Svaki ugovor koji je zaključen protivno odredbi člana 46. Zakona o platnom prometu je ništav, jer je protivan ovom zakonu.
Osnovni smisao zabrane
Osnovni smisao propisane zabrane jeste zaštita poverilaca. Naime, blokada računa podrazumeva da se svi prilivi sredstava na račun dužnika direktno preusmeravaju na račun poverioca koji je pokrenuo prinudnu naplatu, sve dok se potraživanje ne namiri u celosti. Međutim, nisu svi poverioci istog ranga i nemaju svi poverioci istog ranga istu mogućnost namirenja. U skladu s odredbom člana 47. Zakona o platnom prometu, koja je i dalje u primeni, prinudna naplata vrši se sa svih računa klijenta kod banaka na kojima on ima sredstva, prema sledećem redosledu:
1) izvršna rešenja poreskih, carinskih i drugih nadležnih organa – prema vremenu prijema;
2) izvršna sudska rešenja, drugih izvršnih naslova, zakonskih ovlašćenja – prema vremenu prijema;
3) nalozi poverilaca na osnovu dospelih hartija od vrednosti, menica ili ovlašćenja koje je dužnik dao svojoj banci i svom poveriocu – prema vremenu prijema.
Drugim rečima, prioritet u naplati ima država kao poverilac po osnovu javnih prihoda, nakon toga privatni poverioci čija su potraživanja postala izvršna i tek nakon toga poverioci koji svoje potraživanje namiruju na osnovu dospelih hartija od vrednosti ili iz sredstava obezbeđenja (menice). Pritom, između poverilaca istog reda namirenja prvenstvo u naplati ima onaj koji je ranije pokrenuo postupak prinudne naplate.
Znači, ugovor (izjava) o kompenzaciji kojim bi dužnik u blokadi izmirio svoju novčanu obavezu prema poveriocu smatra se ništavim. Epilog ove zabrane jeste da se nezakonito izmirene obaveze ne smatraju plaćenim, s obzirom da je ovaj posao ništav, odnosno da ne proizvodi pravno dejstvo. Navedeno dovodi do toga da lice kome računi nisu blokirani, a koje kompenzuje potraživanje, snosi rizik da se ostali poverioci lica čiji su računi blokirani, u prinudnoj naplati namire iz njegove imovine, po osnovu potraživanja koje je dužnik imao od njega.
