U vezi sa izračunavanjem osnova za naknadu zarade na teret Republičkog fonda, Ministarstvo zdravlja je izdalo mišljenje, kojim se otklanjaju eventualne nedoumice u vezi sa tim šta se smatra zaradom. U mišljenju se zaključuje da se pod zaradom smatraju i sva primanja zaposlenog po osnovu privremene sprečenosti za rad, korišćenja godišnjeg odmora, plaćenog odsustva i sl.
Mišljenje Ministarstva zdravlja, br. 011-00-00074/2019-05 pod 2) od 21.5.2019. godine
Povodom zahteva koji ste podneli ovom ministarstvu, a u vezi primene Zakona o zdravstvenom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019 – dalje: Zakon), koji je stupio na snagu 11. aprila 2019. godine, obaveštavamo Vas sledeće:
Članom 88. stav 3. Zakona propisano je da ako osiguranik koji ispunjava uslov u pogledu prethodnog osiguranja nije ostvario zaradu u 12 kalendarskih meseci koji prethode mesecu u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, osnov za naknadu zarade čini prosečan iznos zarade iz člana 87. stav 2. ovog zakona za vreme za koje je osiguranik ostvario zaradu, a za mesece za koje nije ostvario zaradu osnov čini minimalna zarada za te mesece, uz ograničenje najvišeg osnova za naknadu zarade iz stava 2. ovog člana. Stavom 2. navedenog člana Zakona propisano je da najviši osnov za naknadu zarade čini prosek najviših mesečnih osnovica na koji se plaća doprinos za mesece koji ulaze u prosečan iznos zarade.
Članom 87. st. 1. i 2. Zakona propisano je da osnov za naknadu zarade koja se isplaćuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, za osiguranike iz člana 72. tačka 1) ovog zakona, čini prosečna zarada koju je osiguranik ostvario u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad i da zaradu čini zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, utvrđena u skladu sa propisima o radu, i to osnovna zarada zaposlenog, deo zarade za radni učinak i uvećana zarada.
S tim u vezi, ukazujemo da je članom 104. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 – odluka US, 113/2017 i 95/2018 – autentično tumačenje) propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.
Članom 105. st. 1. i 2. pomenutog Zakona o radu propisano je da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade.
Stavom 3. istog člana 105. navedenog Zakona o radu propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14. (dobit ostvarena u poslovnoj godini), člana 42. stav 3. tač. 4) i 5) (primanja koja se odnose na naknadu troškova za upotrebu sredstava za rad zaposlenog, odnosno drugih troškova rada kada je u pitanju radni odnos za obavljanje poslova van prostorija poslodavca), člana 118. tač. 1)-4) (primanja za dolazak i odlazak sa rada, za vreme provedeno na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu za rad i boravak na terenu), člana 119. (otpremnina, naknada troškova pogrebnih usluga i naknada štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja, kao i primanja po osnovu poklona deci zaposlenog za Božić i Novu godinu, ako ih poslodavac obezbeđuje), člana 120. tačka 1) (jubilarna nagrada i solidarna pomoć) i člana 158. ovog zakona (isplaćena otpremnina u slučaju proglašenja tehnološkim viškom zaposlenog).
Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi nedvosmisleno se vidi koja primanja se ne smatraju zaradom zaposlenih, a u koja nisu nabrojana primanja po osnovu privremene sprečenosti za rad, korišćenja godišnjeg odmora, plaćenog odsustva i sl., na osnovu čega se zaključuje da se pod zaradom smatraju i sva primanja zaposlenog po osnovu privremene sprečenosti za rad, korišćenja godišnjeg odmora, plaćenog odsustva i sl.
Napominjemo da je cilj citirane odredbe člana 88. stav 3. Zakona da se napravi razlika između osiguranika koji je svih 12 meseci koji prethode mesecu u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad bio u radnom odnosu od osiguranika koji u tih 12 meseci nije bio svih tih meseci u radnom odnosu, tako da osnov za naknadu zarade za osiguranika koji je u tih 12 meseci svih 12 meseci bio u radnom odnosu čini prosečan iznos zarade iz člana 87. stav 2. ovog zakona za vreme za koje je osiguranik ostvario zaradu, dok za osiguranika koji u tih 12 meseci nije svih 12 meseci bio u radnom odnosu, osnov za naknadu zarade čini prosečan iznos zarade za mesece u kojem je bio u radnom odnosu, a za mesece za koje nije bio u radnom odnosu osnov čini minimalna zarada (npr. osiguranik je bio u radnom odnosu 8 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, pa osnov za naknadu zarade za tih 8 meseci čini prosečan iznos zarade iz člana 87. stav 2. ovog zakona za vreme za koje je osiguranik ostvario zaradu, a za preostala 4 meseca (do 12 meseci) osnov čini minimalna zarada). „
Detaljnije o naknadama zarade za vreme privremene sprečenosti za rad – bolovanjem prema novom Zakonu o zdravstvenom osiguranju može se pročitati u broju 5/2019 časopisa Poslovni savetnik, a navedeno mišljenje je dostupno korisnicima elektronskog pravnog izdanjaPropisi.net.
