Kategorija: Poslovne finansije

Privremeni uvoz je carinski postupak koji omogućava unos strane robe radi njenog izlaganja na izložbi, sajmu ili sličnoj manifestaciji, radi dopreme druge robe (kontejner, ambalaža i sl.), radi korišćenja strane robe za lične potrebe (prevozna sredstva i čamci, sportska oprema i sl.) ili za druge potrebe (alat, oprema, uzorci, zakup i sl.).

Konvencija o privremenom uvozu, sačinjena 26. juna 1990. godine u Istanbulu (u daljem tekstu: Istanbulska konvencija), na međunarodnom planu vrši usklađivanje i pojednostavljivanje carinskih postupaka vezanih za privremeni uvoz robe.

Naime, u slučajevima kada postoji potreba da se strana roba privremeno uveze i izvesno vreme koristi u zemlji privremenog uvoza, a zatim u nepromenjenom stanju (uz smanjenje vrednosti usled upotrebe) ponovo izveze u inostranstvo, uobičajeno je da se u tu svrhu roba prijavi carinskim organima podnošenjem nacionalne carinske deklaracije. Ovakav način rada podrazumeva da stranac koji šalje robu poznaje propise i carinske procedure zemlje privremenog uvoza. Nasuprot tome, poznavanje pravila propisanih Istanbulskom konvencijom omogućava privrednicima da robu prijave za privremeni uvoz i bez poznavanja nacionalnih propisa države ugovornice u kojoj će se roba koristiti, kao i da tako smanje troškove i rizike poslovanja u toj državi, a običnim građanima omogućava da bezbrižnije uživaju u odmoru u inostranstvu koristeći svoje prevozno sredstvo (npr. čamac).

Zakonom o potvrđivanju izmena i dopuna Konvencije o privremenom uvozu („Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori”, br. 3/2018) Republika Srbija je, kao strana ugovornica Istanbulske konvencije, prihvatila poslednje izmene i dopune, koje će stupiti na snagu 6. 9. 2018. godine.

Svaka strana ugovornica Istanbulske konvencije obavezala se da će, u skladu sa odredbama konvencije, uz potpuno uslovno oslobođenje od uvoznih dažbina i poreza i bez primene uvoznih ograničenja ili zabrana ekonomskog karaktera, odobriti privremeni uvoz robe (uključujući i prevozna sredstva) navedene u prilozima koji su sastavni deo konvencije.

Iz režima potpunog oslobođenja od plaćanja navedenih dažbina izuzeta je roba koja, shodno prilogu E, privremeno može da se uvede uz delimično oslobođenje. Ako ovim prilogom nije drugačije predviđeno, svaka strana ugovornica ima pravo da izvrši privremeni uvoz robe (uključujući i prevozna sredstva) uz podnošenje carinskog dokumenta i obezbeđenja čiji iznos ne sme da pređe iznos uvoznih dažbina i poreza od kojih su roba ili prevozna sredstva uslovno oslobođena.

Ne dovodeći u pitanje postupke privremenog uvoza prema odredbama priloga E, svaka strana ugovornica (u skladu sa drugim prilozima ove konvencije koje je ta strana ugovornica prihvatila), umesto svojih nacionalnih carinskih dokumenata, prihvatiće, kao obezbeđenje koje osigurava da će se obaveze prema carini u potpunosti ispuniti, isprave za privremeni uvoz koje važe na njenoj teritoriji i koje su izdate i upotrebljavaju se u skladu sa uslovima utvrđenim Istanbulskom konvencijom.

Privremeno uvezena roba ili prevozna sredstva moraju ponovo da se izvezu u datom roku koji se smatra dovoljnim za ostvarivanje svrhe privremenog uvoza. Taj rok je posebno utvrđen u svakom prilogu konvencije. Carinski organi mogu da odobre duži rok od onog koji je utvrđen ili da produže prvobitno odobreni rok.

Svaka strana ugovornica obavezala se da će u najvećoj mogućoj meri pojednostaviti carinske formalnosti u vezi sa korišćenjem olakšica propisanih ovom konvencijom. Svi propisi koji se odnose na takve formalnosti moraju da se objave u najkraćem vremenskom roku.

Član 21. Istanbulske konvencije predviđa da će strane ugovornice, na zahtev i u obimu koji dozvoljava nacionalno zakonodavstvo, jedna drugoj dostavljati informacije koje su potrebne za primenu odredaba ove konvencije.

Kao posledica globalne digitalizacije, poslednjim izmenama i dopunama Istanbulskoj konvenciji dodat je član 21a, kojim su uvedene tehnike elektronske obrade podataka. Ovom dopunom omogućeno je da sve formalnosti razmene podataka mogu da se obave elektronski, tehnikama elektronske obrade podataka koje odobre strane ugovornice.

Istanbulska konvencija predviđa da, pored nacionalnih carinskih deklaracija, kao isprave za privremeni uvoz mogu da se koriste i ATA karnet i CPD karnet, u zavisnosti od vrste robe i njene namene. Roba i prevozna sredstva namenjena za preradu ili opravku ne mogu da se uvoze na osnovu isprava za privremeni uvoz predviđenih Istanbulskom konvencijom.

Kao što je već izneto, isprava za privremeni uvoz je, prema Konvenciji, međunarodni carinski dokument koji je prihvaćen kao carinska deklaracija i omogućava identifikaciju robe (uključujući i prevozna sredstva) i obuhvata međunarodno važeću garanciju za pokriće uvoznih dažbina i poreza.

ATA karnet je isprava koja se koristi za privremeni uvoz robe, isključujući prevozna sredstva, a sama upotreba karneta bliže je definisana Carinskom konvencijom o karnetu ATA za privremeni uvoz robe od 6. 12. 1961. godine („Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi”, br. 13/1963).

CPD karnet je isprava koja se koristi isključivo za privremeni uvoz prevoznih sredstava, pri čemu rok privremenog uvoza ne može biti duži od jedne godine. Posle isteka ovog roka, uz odobrenje carinskih organa, mora da se izda novi karnet koji zamenjuje prethodni.

I ATA karnet i CPD karnet dati su u vidu obrasca čija su veličina i sadržaj unapred propisani Konvencijom, a sam obrazac je štampan dvojezično, na engleskom i francuskom jeziku. U dosadašnjoj praksi je uočeno da su neka od preduzeća koja su koristila CPD karnete imala probleme usled toga što carinski organi zemlje privremenog uvoza nisu poznavali engleski ili francuski jezik.

Poslednjim izmenama Istanbulske konvencije uvedena je mogućnost korišćenja CPD karneta štampanih na jeziku zemlje privremenog uvoza. Naime, ubuduće će moći da se koriste CPD karneti štampani na bilo kom zvaničnom jeziku Ujedinjenih nacija, pod uslovom da se on kombinuje sa engleskim ili francuskim jezikom. Takođe, izmenjene su i dimenzije CPD karneta i biće 21 x 29,7 cm.

Mogućnost nesumnjive identifikacije robe, kako u trenutku privremenog uvoza tako i za vreme njegovog trajanja, a posebno u trenutku okončanja privremenog uvoza, jedan je od osnovnih uslova za primenu Istanbulske konvencije. Poslednjim izmenama Konvencije izmenjeni su i podaci koji se odnose na označavanje kontejnera.

U skladu s navedenim izmenama u prilogu B.3., dodatak II stav 1, sada na odgovarajućem i jasno vidljivom mestu na kontejneru trajno moraju da budu označeni sledeći podaci:

1) identifikaciona oznaka vlasnika ili glavnog rukovaoca, koja može da se navede kao njegovo puno ime ili kao utvrđeni sistem identifikacije, pri čemu simboli kao što su grbovi ili zastave ne mogu da se koriste;

2) identifikacione oznake i brojevi kontejnera koje je dao vlasnik ili glavni rukovalac;

3) težina praznog kontejnera, uključujući i opremu stalno pričvršćenu uz njega.

Takođe, izmenom stava 2. sada je predviđeno da kod teretnih kontejnera koji se obično koriste u pomorskom saobraćaju ili bilo koje druge vrste kontejnera koji koriste prefikse ISO standarda (četiri velika slova koja se završavaju na U), identifikaciona oznaka vlasnika ili glavnog rukovaoca, serijski broj kontejnera, kao i kontrolni broj kontejnera, moraju da ispunjavaju međunarodni standard ISO 6346 i njegove priloge.

Pored nacionalne carinske deklaracije i isprava predviđenih Istanbulskom konvencijom, u nekim državama se za prijavljivanje robe radi privremenog uvoza koriste i druge isprave. Tu posebno treba istaći Rusku Federaciju i ostale članice Evroazijske ekonomske unije (Evraziйskiй эkonomičeskiй soюz – u daljem tekstu EEU), jer to može pomoći srpskim privrednicima da prevaziđu poslovično složenu carinsku proceduru i druge probleme koji ih na tom tržištu čekaju.

U cilju omogućavanja detaljnijeg upoznavanja privrednika sa carinskim propisima koji se primenjuju na ovom tržištu i mogućnosti pozivanja na iste u slučaju spora, važno je napomenuti da je u EEU (Ruska Federacija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan) privremeni uvoz robe radi prikazivanja na izložbama, sajmovima, kongresima, međunarodnim sastancima, aeronautičkim salonima ili drugim sličnim manifestacijama (izuzev komercijalnih smotri namenjenih prodaji izložene robe) u potpunosti oslobođen plaćanja carinskih dažbina, poreza i taksi, u skladu sa Istanbulskom konvencijom i čl. 4. Odluke Komisije Carinske unije br. 331 od 18. 6. 2010. godine. Ista povlastica primenjuje se i na pomoćnu opremu i materijal koji olakšava prikazivanje ili upotrebu privremeno uvezene robe.

Bitno je znati da u Ruskoj Federaciji, ali i u ostalim članicama EEU, radi prijavljivanja robe za privremeni uvoz mogu da se koriste nacionalna carinska isprava, ATA karnet i Spisak robe čija je upotreba propisana Instrukcijom o postupku primene transportnih, trgovinskih i/ili drugih dokumenata kao deklaracije robe (Odluka Komisije Carinske unije br. 263 od 20. 5. 2010. godine), pri čemu roba na teritoriji EEU može da ostane najduže godinu dana.

Ukoliko postoji potreba da roba prijavljena po ATA karnetu bude puštena u slobodan promet u Ruskoj Federaciji, neophodno je znati u kojim gradovima je moguće da se to učini, imajući u vidu naloge Ministarstva finansija Ruske Federacije br. 16n. od 31. 1. 2017. godine i br. 17n. od 31. 1. 2018. godine, kojima se utvrđuje koje su organizacione jedinice carinske službe nadležne za sprovođenje ovog postupka.

Takođe, prilikom odabira robe koja se u navedene svrhe šalje u Rusku Federaciju treba uzeti u obzir trenutno važeće režime sankcija koje ruska carinska služba, kao kontrameru, sprovodi u odnosu na robu koja potiče iz pojedinih država, kao i najavljeno pooštravanje mera zaštite prava intelektualne svojine (posebno u vezi sa čl. 124. i 253. Carinskog zakona EEU).

Zakonom o ulaganjima („Sl. glasnik RS”, br. 89/2015) propisano je da je uvoz opreme koja predstavlja ulog stranog ulagača slobodan i oslobođen plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina. Oprema koju ulagač uvozi mora da ispunjava uslove predviđene propisima koji uređuju zdravlje i bezbednost građana i zaštitu životne sredine, a dodatni uslovi i način na koji može da se ostvari navedeno pravo bliže su pojašnjeni Uredbom o uslovima, načinu i postupku oslobođenja od carinskih i drugih dažbina na uvoz opreme („Sl. glasnik RS”, br. 48/2018 – u daljem tekstu: Uredba), koja je stupila na snagu 30. 6. 2018. godine. Postupci za ostvarivanje povlastica koji nisu okončani do navedenog datuma, okončaće se u skladu sa propisima po kojima su započeti.

Predmet oslobođenja je oprema koju strani ulagač uvozi i kao svoj ulog investira u privredno društvo. Putnička motorna vozila i automati za zabavu i igre na sreću ne smatraju se opremom u smislu Zakona o ulaganjima.

Korisnik prava na oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina je privredno društvo, koje prema Uredbi može da bude:

1) malo – ima manje od 50 zaposlenih i godišnji promet ili ukupan godišnji bilans stanja koji ne prelazi 10 miliona evra, u skladu sa propisom kojim se utvrđuje državna pomoć;

2) srednje – ima od 50 do 250 zaposlenih i godišnji promet koji ne prelazi 50 miliona evra ili ukupan godišnji bilans stanja koji ne prelazi 43 miliona evra, u skladu sa propisom kojim se utvrđuje državna pomoć;

3) veliko – ima preko 250 zaposlenih i ukupan godišnji bilans stanja preko 43 miliona evra, u skladu sa propisom kojim se utvrđuje državna pomoć.

Uvoz opreme koja predstavlja ulog stranog ulagača nije oslobođen plaćanja PDV-a pri uvozu, a oslobođenje od plaćanja carinskih i drugih dažbina može da se koristi samo do visine upisanog nenovčanog stranog uloga u privredno društvo.

Iznos oslobođenja od uvoznih dažbina ograničen je na dva načina, i to:

1) za privredna društva koja su korisnici sredstava po ugovoru o dodeli sredstava podsticaja – zbir iznosa oslobođenja od uvoznih dažbina i iznosa dodeljenih sredstava podsticaja ne sme biti veći od maksimalno dozvoljenog iznosa sredstava podsticaja (za velika privredna društva do 50%, za srednja do 60%, a za mala do 70% opravdanih troškova za realizaciju investicionog projekta),

2) za privredna društva koja nisu korisnici sredstava po ugovoru o dodeli sredstava podsticaja – iznos oslobođenja od uvoznih dažbina ne sme preći gornju granicu de minimis državne pomoći u iznosu od 23.000.000,00 dinara po jednom stranom ulagaču u bilo kom periodu u toku tri uzastopne fiskalne godine, u skladu s propisima koji uređuju pravila za dodelu i kontrolu državne pomoći.

Pravo na oslobođenje od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina utvrđuje carinski organ i svoju odluku donosi u vidu rešenja.

Zahtev za ostvarenje prava na oslobođenje od uvoznih dažbina mora da se podnese carinskom organu u roku od:

1) dve godine od dana registracije osnivačkog akta, odnosno odluke o povećanju kapitala akcionarskog društva, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva, ili

2) pet godina od dana registracije osnivačkog akta, odnosno odluke o povećanju kapitala za ostala privredna društva, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva.

Uz uredno popunjen zahtev neophodno je podneti i:

– izvod iz Registra privrednih subjekata o visini upisanog nenovčanog uloga stranog ulagača u kapitalu privrednog društva, kao i datum registracije zabeležbe ugovora ili odluke o stranom ulaganju;

– odgovarajuću dokumentaciju iz koje može da se utvrdi godina proizvodnje opreme (npr. garantni list i sl.), a samo u slučaju velikih privrednih društava, i izjavu da je oprema nova ili da nije starija od tri godine;

– Ugovor o dodeli sredstava podsticaja (ukoliko postoji);

– izjavu da nije korisnik de minimis državne pomoći ili izjavu o ostvarenom iznosu de minimis državne pomoći u tekućoj, kao i u dve prethodne fiskalne godine (ako nije korisnik sredstava po ugovoru o dodeli sredstava podsticaja);

– izjavu da se oprema uvozi radi obavljanja delatnosti korisnika povlastice;

– izjavu o svim drugim vidovima državne pomoći dodeljene za iste opravdane troškove.

Ukoliko korisnik povlastice u roku od tri godine od dana stavljanja opreme u slobodan promet istu otuđi, da drugom na upotrebu ili je koristi u druge svrhe, biće obavezan da plati sve propisane uvozne dažbine, porez, akcize i druge naknade u skladu sa carinskim i drugim propisima.

Visina pripadajućih dažbina obračunava se prema stanju robe i po propisima važećim na dan podnošenja zahteva za obračun i plaćanje uvoznih dažbina, a ako isti nije podnet, po propisima važećim na dan donošenja rešenja o naplati uvoznih dažbina.

Iako je korisnik povlastice slobodan da uvezenu opremu koristi, ista ostaje pod carinskim nadzorom sve dok:

1) postoje uslovi zbog kojih je oprema stavljena u slobodan promet bez plaćanja uvoznih dažbina;

2) oprema se ne izveze ili uništi;

3) ne dozvoli se upotreba u svrhe različite od onih propisanih Uredbom i dok se uvozne dažbine ne plate.

Pri uvozu robe postoji mogućnost da se primeni carinska stopa od 0% ili carinska stopa niža od MFN (Most Favored Nation) stope propisane Carinskom tarifom, ako robu prati dokaz o preferencijalnom poreklu i ako su ispunjeni drugi propisani uslovi. To znači da uvozniku nije dovoljno da poseduje dokaz o preferencijalnom poreklu robe koji je obezbedio inopartner, već mora unapred da predvidi probleme koji mogu da nastanu u uvoznom carinskom postupku i dovedu do nepriznavanja preferencijalnog tretmana.

Iako svaka roba ima svoje ekonomsko poreklo, tj. poreklo države ili teritorije u kojoj je izvršena poslednja bitna proizvodna radnja, to ne znači da roba ima i preferencijalno poreklo te države ili teritorije. Izraz „teritorija” koristi se da se označi teritorija koja ima kapacitet da neposredno ili posredno bude strana u sporazumu o slobodnoj trgovini, a oko čije državnosti u međunarodnoj zajednici ne postoji opšta saglasnost (npr. AP Kosovo i Metohija) ili predstavlja uniju nezavisnih država (npr. Evropska unija).

Roba stiče preferencijalno poreklo neke države ili teritorije samo ako je takva mogućnost predviđena sporazumom o slobodnoj trgovini, odnosno ukoliko je pri njenoj proizvodnji ispunjen uslov da je ista u potpunosti dobijena u državi ili teritoriji potpisnici ili da je tamo prošla sporazumom propisanu dovoljnu obradu ili preradu. Izuzetno, navedene povoljnosti mogu da se ostvare i na osnovu primene Opšte šeme preferencijala (GSP), koju pojedine ekonomski razvijene države jednostrano primenjuju. Republika Srbija u ovom trenutku primenjuje odredbe sporazuma o slobodnoj trgovini koji su potpisani sa članicama CEFTA (BiH, Crna Gora, Makedonija, UNMIK-KiM, Albanija i Moldavija), EU, EFTA (Švajcarska, Lihtenštajn, Island i Norveška), kao i sa Turskom, Ruskom Federacijom, Belorusijom i Kazahstanom.

U zavisnosti od odredbi sporazuma o slobodnoj trgovini koji se primenjuje, postojanje preferencijalnog porekla robe može da se dokazuje:

– uverenjem o kretanju robe EUR.1 ili EUR-MED ili sertifikatom ST-2 (Ruska Federacija, Belorusija i Kazahstan); ili

– izjavom na fakturi („obična izjava”) za pošiljku proizvoda sa preferencijalnim poreklom čija vrednost, data na paritetu EX-works, ne prelazi 6.000,00 evra ili 5.000,00 američkih dolara (Ruska Federacija, Belorusija i Kazahstan), pri čemu navedena izjava može biti data i na otpremnici, paking-listi ili drugom komercijalnom dokumentu izdatom od strane izvoznika; ili

– izjavom na fakturi datoj od strane ovlašćenog izvoznika, koja može da se dâ bez obzira na vrednost pošiljke robe (ne važi za Rusku Federaciju, Belorusiju i Kazahstan).

Kao što se može zaključiti, u zavisnosti od sporazuma o slobodnoj trgovini koji se primenjuje, osim dokaza o preferencijalnom poreklu robe, razlikuju se i propisani uslovi za dovoljnu obradu ili preradu, kao i drugi uslovi poput direktnog transporta, nedovoljnih postupaka, neposredne trgovine i sl.

Zbog toga je pre svega poželjno razjasniti najčešće dileme sa kojima se uvoznici susreću u vezi sa prihvatljivošću izdatih dokaza o poreklu, pod pretpostavkom da su ostali propisani uslovi ispunjeni. Primeri su dati prema vrednostima koje su propisane sporazumima sa EU, CEFTA, EFTA i Turskom.

 

Pitanje: Da li je prihvatljiva „obična” izjava na fakturi koju izdaje bilo koji izvoznik ukoliko vrednost pošiljke prelazi 6.000,00 evra?

Odgovor: Vrednost od 6.000,00 evra posmatra se samo u odnosu na vrednost proizvoda sa preferencijalnim poreklom koji se nalaze u pošiljci. Stoga će „obična” izjava na fakturi biti prihvatljiva i ako ukupna fakturna vrednost prelazi ovaj iznos, pod uslovom:

1) da je na fakturi jasno naznačeno koji proizvodi imaju, a koji nemaju preferencijalno poreklo, i

2) da vrednost proizvoda sa preferencijalnim poreklom ne prelazi iznos od 6.000,00 evra na paritetu Ex-works.

 

Pitanje: Da li je prihvatljivo da jedan izvoznik izda više dokaza o preferencijalnom poreklu (iste ili različite vrste) za jednu pošiljku koju prima jedan primalac?

Odgovor: Nije zabranjeno da izvoznik za jednu pošiljku izda više istovrsnih ili više dokaza o preferencijalnom poreklu različite vrste. Na primer, moguće je izdati više sertifikata EUR.1 ili izjava ovlašćenog izvoznika ukoliko su proizvodi njima obuhvaćeni stekli preferencijalno poreklo po različitim osnovama (jedni dijagonalnom kumulacijom porekla, a drugi dovoljnom obradom i preradom) ili imaju različito preferencijalno poreklo (jedni imaju poreklo države izvoza, a drugi zadržavaju poreklo treće države sa kojom i država izvoza i država uvoza imaju potpisan istovrsan sporazum o slobodnoj trgovini koji to omogućava).

Prihvatljivo je da isti izvoznik izda više „običnih” izjava na fakturi ili „običnu” izjavu na fakturi i neki drugi dokaz o preferencijalnom poreklu ukoliko ukupna vrednost proizvoda sa preferencijalnim poreklom, koja se u istoj pošiljci isporučuje jednom primaocu, ne prelazi iznos od 6.000,00 evra na paritetu Ex-works.

 

Pitanje: Pošiljka robe koju prima jedan primalac ima vrednost veću od 6.000,00 evra na paritetu Ex-works. Pošiljka je prispela po jednom prevoznom dokumentu (tovarnom listu) i prati je više „običnih” izjava na fakturi, koje je dao isti izvoznik. Da li su priložene izjave na fakturi prihvatljive?

Odgovor: Pošto ukupna vrednost proizvoda sa preferencijalnim poreklom u pošiljci prelazi iznos od 6.000,00 evra na paritetu Ex-works, nijedna izjava na fakturi neće biti prihvaćena kao validni dokaz o preferencijalnom poreklu robe, pa će preferencijalni tretman biti uskraćen celokupnoj pošiljci.

 

Pitanje: Pošiljka robe koju prima jedan primalac ima vrednost veću od 6.000,00 evra na paritetu Ex-works. Pošiljka je prispela po jednom prevoznom dokumentu (tovarnom listu) i prati je EUR.1 i jedna ili više „običnih” izjava na fakturi, koje je izdao isti izvoznik. Da li su priloženi dokazi o preferencijalnom poreklu prihvatljivi?

Odgovor: Pošto ukupna vrednost proizvoda sa preferencijalnim poreklom u pošiljci prelazi iznos od 6.000,00 evra na paritetu Ex-works, prihvatiće se sertifikat EUR.1 i smatraće se da roba njime obuhvaćena ima preferencijalno poreklo, dok se „obična” izjava na fakturi neće prihvatiti, a robi koja je u njoj navedena biće uskraćen preferencijalni tretman.

 

Pitanje: Roba koju prima jedan primalac ima vrednost veću od 6.000,00 evra na paritetu Ex-works. Iako je prispela na istom prevoznom sredstvu, zbog različitih mesta utovara u EU za robu su izdata dva tovarna lista. Priloženi su EUR.1 izdat za robu navedenu u prvom tovarnom listu i „obična” izjava na fakturi za robu navedenu u drugom tovarnom listu, čija vrednost ne prelazi 6.000,00 evra na paritetu Ex-works. Oba dokaza o preferencijalnom poreklu robe izdao je isti izvoznik.

Odgovor: Pošto su izdata dva tovarna lista, smatra se da se radi o dve pošiljke, a kako vrednost svake pošiljke odgovara dokazu o preferencijalnom poreklu kojim je obuhvaćena, prihvatljiva su oba dokaza o preferencijalnom poreklu.

 

Iako se pravila o preferencijalnom poreklu obično primenjuju po principu „dvosmerne ulice”, tako što se na isti način primenjuju u svim stranama potpisnicima sporazuma o slobodnoj trgovini, moguća je i jednostrana primena ovog preferencijala. Tako je za srpske izvoznike interesantno da pri izvozu robe na tržišta pojedinih ekonomski razvijenih zemalja, sa kojima Republika Srbija nema potpisan sporazum o slobodnoj trgovini, poput Sjedinjenih Američkih Država, mogu da se koriste povoljnosti koje im pruža Opšta šema preferencijala (Generalized System of Preferences – u daljem tekstu: GSP). GSP je sredstvo trgovinske politike kojim neka ekonomski razvijena država, u cilju podsticanja izvoza i industrijskog rasta neke „zemlje trećeg sveta”, za određenu robu koja ima preferencijalno poreklo pomenute nerazvijene zemlje jednostrano odobrava uvoz po carinskoj stopi od 0% ili po nekoj minimalnoj carinskoj stopi. Radi primene GSP srpsko preferencijalno poreklo robe dokazuje se sertifikatom koji izdaje Privredna komora Srbije.

Bitno je napomenuti da je važenje GSP sa SAD ponovo na snazi od 22. 4. 2018. godine (prekid je nastao od 31. 12. 2017. godine), i to za robu koja je proizvedena u Republici Srbiji, tako da joj je tu dodato najmanje 35% vrednosti, pri čemu je iz Republike Srbije direktno isporučena u SAD, a obuhvaćena je američkom listom bescarinskog uvoza. Iz tog razloga američki uvoznici, koji su u periodu od 31. 12. 2017. do 22. 4. 2018. godine pri uvozu robe srpskog preferencijalnog porekla platili carinske dažbine po redovnoj carinskoj stopi, imaju pravo da od US Custom Service traže povraćaj razlike u plaćenoj carini.

Privredni subjekti koji prvo privremeno uvoze robu radi njene obrade, prerade, popravke ili drugog privremenog korišćenja (npr. zakupa, lizinga), a zatim tu robu stavljaju u slobodan promet (konačno uvoze), obično pri računanju troškova te transakcije ne uzimaju u obzir trošak plaćanja kompenzatorne kamate. Članom 251. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2010, 111/2012, 29/2015 i 108/2016) propisana su pravila koja se primenjuju prilikom obračuna carinskog duga, pri čemu je posebno predviđeno da se, radi sprečavanja neosnovanog sticanja finansijske koristi zbog pomeranja dana nastanka ili obračuna carinskog duga, na iznos carinskog duga naplaćuje kompenzatorna kamata.

U cilju smanjenja troškova poslovanja, uvoznici teže da na minimum svedu izdatke vezane za plaćanje uvoznih dažbina, akciza i PDV-a. Stoga, ukoliko ne ispunjavaju uslove za ostvarivanje prava na oslobađanje od plaćanja uvoznih dažbina, propisane članovima 217. i 218. Carinskog zakona, kad god je to moguće uvoznici pribegavaju korišćenju carinskih postupaka sa odlaganjem. Ovi postupci im omogućavaju da izvesno vreme na carinskoj teritoriji Republike Srbije u komercijalne svrhe koriste stranu robu na koju nisu plaćene uvozne dažbine i PDV. Ovakvo postupanje je u potpunosti legitimno i legalno sve dok korišćenje carinskih postupaka sa odlaganjem ne bude preduzeto u nameri da se neosnovano stekne finansijska korist usled pomeranja dana nastanka ili obračuna carinskog duga.

Naime, uvoznici kojima bi se dopustilo da prvo prihoduju od komercijalnog korišćenja strane robe, a zatim da ostvarenu dobit iskoriste za namirivanje uvoznih i drugih pripadajućih dažbina, bili bi konkurentniji na tržištu od privrednih subjekata koji savesno i odmah po dopremi uvozne robe istu stavljaju u slobodan promet, plaćajući pripadajuće dažbine.

Da bi se izbegla neravnopravna tržišna utakmica, zakonodavac je predvideo obavezu naplate kompenzatorne kamate. Član 285. Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju s robom („Sl. glasnik RS”, br. 93/2010, 63/2013, 145/2014, 95/2015, 44/2016 i 10/2017 – u daljem tekstu: Uredba) propisuje da će se, u situaciji kada za dobijene proizvode iz postupka aktivnog oplemenjivanja ili za privremeno uvezenu robu nastane carinski dug, pored carinskog duga obračunati i kompenzatorna kamata na iznos carinskog duga za period u kojem je roba bila u navedenim postupcima.

Kako je carinski dug, članom 5. st. 1. t. 7) Carinskog zakona, definisan kao obaveza lica da plati iznos na ime uvoznih dažbina (carinski dug prilikom uvoza), odnosno izvoznih dažbina (carinski dug prilikom izvoza) koje se utvrđuju za određenu robu prema propisima Republike Srbije, pojavila se dilema da li, pored carine, ovaj pojam obuhvata i PDV koji se plaća pri uvozu robe.

Shodno Mišljenju Ministarstva finansija – Sektor za carinski sistem i politiku, broj: 412-04-00003/2011-17 od 20. 4. 2011. godine, obračun kompenzatorne kamate vrši se samo na iznos uvoznih dažbina, a ne i na iznos PDV-a plaćenog pri stavljanju robe u slobodan promet, jer isti nije uvozna dažbina u smislu carinskih propisa.

Kompenzatorna kamata se plaća u visini i na način propisan za zateznu kamatu.

U slučaju postupka aktivnog oplemenjivanja, pri kojem je, zbog brojnih vrsta uvozne robe i/ili sporednih dobijenih proizvoda, neekonomično da se primene pravila propisana za obračun zatezne kamate, na zahtev zainteresovanog lica carinski organ može da dozvoli da se za obračun kompenzatorne kamate koriste pojednostavljeni metodi koji daju slične rezultate.

Kompenzatorna kamata se obračunava mesečno, i to od prvog dana sledećeg meseca u kome je uvezena roba, za koju nastaje carinski dug, prvi put stavljena u postupak aktivnog oplemenjivanja ili privremenog uvoza, pa do poslednjeg dana u mesecu u kojem je carinski dug nastao. Carinski dug u ovom slučaju može da nastane stavljanjem robe u slobodan promet ili na drugi način predviđen Carinskim zakonom (npr. izuzimanje robe ispod carinskog nadzora, neispunjavanje obaveza ili uslova iz odobrenja carinskog organa, nepravilno postupanje ili upotreba robe u slobodnoj zoni ili slobodnom skladištu i sl.).

Ako je nakon završetka postupka aktivnog oplemenjivanja uz primenu sistema povraćaja roba prvo stavljena u postupak carinskog skladištenja ili postupak tranzita, ili slobodnu zonu, ili slobodno skladište, uz ostvarenje povraćaja prethodno plaćenih uvoznih dažbina, a potom u slobodan promet, shodno članu 156. stav 4. Carinskog zakona, obračunski period za kompenzatornu kamatu počinje da teče od prvog dana sledećeg meseca u kome je izvršen povraćaj ili otpust carinskog duga.

Primer:

Privredno društvo A razdužuje aktivno oplemenjivanje po sistemu povraćaja tako što dana 5. 1. 2018. godine smešta dobijeni proizvod u carinsko skladište s namerom da se isti naknadno izveze. Nosilac odobrenja za postupak aktivnog oplemenjivanja dana 10. 1. 2018. godine podnosi nadzornom carinskom organu zahtev za povrat plaćenih uvoznih dažbina. Nadzorni carinski organ odobrava povrat plaćenih uvoznih dažbina i ista se nosiocu odobrenja vraćaju 20. 1. 2018. godine. Dobijeni proizvod, koji je smešten u carinsko skladište radi naknadnog izvoza sa carinskog područja Republike Srbije, pušta se u slobodan promet dana 26. 5. 2018. godine, pri čemu carinski dug čini iznos vraćenih uvoznih dažbina, uz koji se naplaćuje i kompenzatorna kamata za period od 1. 2. do 31. 5. 2018. godine.

Kada se ne naplaćuje kompenzatorska kamata

Članom 285. st. 4. Uredbe propisani su slučajevi kada se neće naplaćivati kompenzatorna kamata, i to:

1) ako kompenzatorna kamata mora da se obračuna za period kraći od mesec dana;

2) ako iznos obračunate kompenzatorne kamate po jednom nastalom carinskom dugu ne prelazi 20 evra u dinarskoj protivvrednosti;

3) ako carinski dug nastane zbog toga da bi se, u skladu sa potpisanim ugovorom sa drugom državom, pri uvozu robe u tu državu omogućilo plaćanje povoljnije carine;

4) pri stavljanju u slobodan promet otpadaka i ostataka nastalih uništenjem robe;

5) pri stavljanju u slobodan promet sporednih dobijenih proizvoda koji su propisani, ako je njihova količina srazmerna količini glavnih dobijenih proizvoda;

6) ako je prilikom stavljanja u slobodan promet, u skladu sa članom 156. stav 4. Carinskog zakona, nastao carinski dug, a za dugovani iznos još nije izvršen povraćaj ili otpust carinskog duga;

7) ako korisnik odobrenja zahteva stavljanje robe u slobodan promet i pruži dokaz da, zbog posebnih okolnosti koje nisu posledica njegove nemarnosti ili prevarnih radnji, nije mogao ili nije ekonomski opravdano mogao da obavi ponovni izvoz pod uslovima koje je zahtevao i verodostojno dokazao kad je podnosio zahtev za odobrenje postupka (npr.  otkazan je ugovor o zakupu od strane inopartnera i zaključen je ugovor o kupoprodaji ili roba koja je nastala u postupku aktivnog oplemenjivanja ne ispunjava unapred ugovorene uslove, pa ne može biti izvezena, ili je inopartner raskinuo ugovor, a zaključen je ugovor sa domaćim licem o isporuci robe nakon dorade i sl.), pri čemu ispunjenost uslova carinski organ ceni u svakom konkretnom slučaju;

8) kada je nastao carinski dug za koji je bilo položeno obezbeđenje deponovanjem gotovine do iznosa koji je deponovan;

9) ako je carinski dug nastao u skladu sa članom 237. stav 1. t. 2. Carinskog zakona ili stavljanjem u slobodan promet robe prethodno privremeno uvezene u skladu sa čl. 323–328, čl. 330, 332, 335, 340. stav 1. t. 2) i člana 343. Uredbe.

Ukoliko je roba stavljena u postupak aktivnog oplemenjivanja u više navrata u toku istog meseca, po više carinskih deklaracija (JCI C5), a stavlja se u slobodan promet u toku jednog meseca, uvoznici teže da, umesto jedne carinske deklaracije za stavljanje u slobodan promet (JCI C4) sa više naimenovanja, podnesu više deklaracija sa po jednim naimenovanjem (po jednu za razduženje svake JCI C5). Na taj način nastaje više zasebnih carinskih dugova, pa ukoliko neki od njih ne prelazi 20 evra u dinarskoj protivvrednosti, za taj carinski dug se ne naplaćuje kompenzatorna kamata.

Interesantno je istaći da, shodno Mišljenju Ministarstva finansija – Sektor za carinski sistem i politiku, broj: 483-00-1/2013-17 od 16. 9. 2013. godine, ne postoji osnov za naplatu kompenzatorne kamate ako se proizvod dobijen u slobodnoj zoni, proizvodnjom u okviru postupka aktivnog oplemenjivanja, iz slobodne zone unosi u ostali deo carinskog područja Republike Srbije, iako pritom nastaje carinski dug. Stav Ministarstva je da nema pomeranja dana nastanka ili obračuna carinskog duga zato što je članom 191. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona propisano da se za stranu robu, unetu u slobodnu zonu u svrhu naplate uvoznih dažbina i primene uvoznih mera trgovinske politike, smatra da nije u carinskom području Republike Srbije ako nije stavljena u slobodan promet, ili nije stavljena u drugi carinski postupak, ili se ne koristi ili troši u slobodnoj zoni pod drugim uslovima, a ne pod uslovima koji su utvrđeni carinskim propisima.

Naplata kompenzatorske kamate

Carinskim propisima nije preciziran postupak naplate kompenzatorne kamate, pa je carinskim procedurama predviđeno da carinski organ po službenoj dužnosti inicira postupak obračuna i naplate kompenzatorne kamate, a sam iznos koji treba da se plati utvrđuje se rešenjem donetim u upravnom postupku. Rešenje se uručuje stranci koja, koristeći pravo žalbe, između ostalog može i da ospori postojanje obaveze naplate kompenzatorne kamate i tačnost utvrđenog iznosa.

Koristeći činjenicu da postupak naplate inicira carinski organ, uvoznici često nakon okončanja postupka privremenog uvoza ili aktivnog oplemenjivanja, a pre stavljanja u slobodan promet, robu deklarišu za postupak carinskog skladištenja ili postupak tranzita, ili je otpreme u slobodnu zonu ili slobodno skladište, pri čemu odgovarajuću carinsku deklaraciju ne popune na propisan način. Time stvaraju preduslove da, kasnijim lažnim prikazivanjem činjenica u deklaraciji za stavljanje robe u slobodan promet, navedu carinski organ na zaključak da se ne radi o robi izašloj iz postupka privremenog uvoza ili aktivnog oplemenjivanja, kao i da se nisu stekli zakonski uslovi za naplatu kompenzatorne kamate.

Ukoliko carinski organ ipak ustanovi da se radi o stranoj robi prethodno stavljenoj u neki od postupaka privremenog uvoza ili robi dobijenoj od nje u postupku aktivnog oplemenjivanja, pokrenuće prekršajni postupak i postupak naplate kompenzatorne kamate, pri čemu se kompenzatorna kamata neće obračunati za period u kojem je roba bila u postupku carinskog skladištenja, postupku tranzita, slobodnoj zoni ili slobodnom skladištu.

Držanje robe u postupku carinskog skladištenja nije vremenski ograničeno i samo u izuzetnim slučajevima carinski organ može da odredi rok u kome uskladištena roba mora da se stavi u slobodan promet ili deklariše za neki drugi carinski postupak. Usled dugog ležanja robe u carinskom skladištu povećava se verovatnoća da dođe do promene vlasništva nad robom, da pravno lice koje je vlasnik robe prestane da postoji ili da ne izmiri svoje obaveze prema drugim licima, da smeštena roba usled proteka vremena ili neodgovarajućih uslova skladištenja izgubi prvobitne karakteristike ili upotrebnu vrednost ili da postane otpad. U tim slučajevima postoji dilema ko pred carinskim organom može da se pojavi kao lice zainteresovano za okončanje postupka carinskog skladištenja i na koji način može da reši sudbinu robe.

Učesnici u postupku carinskog skladištenja robe, shodno članu 129. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2010, 111/2012, 29/2015 i 108/2016), jesu:

– držalac skladišta – lice sa sedištem u Republici Srbiji kome je carinarnica odobrila da upravlja carinskim skladištem poštujući obaveze propisane članom 131. Carinskog zakona, i

– korisnik skladišta – lice koje je vlasnik robe ili ima slična prava raspolaganja nad robom i koje je prema deklaraciji obavezno da stavi robu u postupak carinskog skladištenja poštujući obaveze propisane članom 132. Carinskog zakona ili lice na koje su preneta prava i obaveze tog lica.

Shodno čl. 730. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ”, br. 31/93 i „Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja), držalac skladišta (skladištar) ima obavezu da primi i čuva robu i da preduzima potrebne ili ugovorene mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev korisnika skladišta (ostavodavca) ili drugog ovlašćenog lica, a korisnik skladišta se obavezuje da mu za to plati ugovorenu naknadu.

Carinsko skladište može biti javno ili privatno, pri čemu navedene vrste skladišta mogu biti različitih tipova. Kada su u pitanju privatna carinska skladišta, držalac i korisnik skladišta je uvek isto lice, dok kod javnih carinskih skladišta to nije obavezno.

Da li je dozvoljeno da korisnik skladišta na drugo lice prenese pravo svojine nad robom koja se nalazi u postupku carinskog skladištenja?

Carinskim propisima nije predviđeno da korisnik skladišta mora da podnese i deklaraciju (dokument) za naredni carinski postupak kojim će se razdužiti postupak carinskog skladištenja robe, tako da to u svoje ime može učiniti i drugo lice sposobno da dokaže da ima pravo raspolaganja nad robom.

Član 117. Carinskog zakona omogućava korisniku skladišta da, uz odobrenje carinskog organa, svoja prava i obaveze prenese na drugo lice ako ono ispunjava zakonske uslove za odgovarajući carinski postupak. Novi vlasnik robe može slobodno da raspolaže robom poštujući ograničenja predviđena carinskim propisima. Kako se radi o stranoj robi za koju nisu plaćene uvozne dažbine, novi vlasnik je nakon ostvarenog prometa dužan da za predmetnu robu podnese deklaraciju za naredni carinski postupak. Pri tome on carinskom organu mora da predoči dokaz o postojanju pravnog osnova za sprovođenje traženog postupka, tj. dokaz o vlasništvu nad robom (npr. kupoprodajni ugovor, ugovor o besteretnom prenosu prava, sudsku odluku i sl.) ili dokaz o postojanju sličnog prava raspolaganja nad robom.

Prilikom stavljanja robe u slobodan promet, shodno članu 106. Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju s robom („Sl. glasnik RS”, br. 93/2010, 63/2013, 145/2014, 95/2015, 44/2016 i 10/2017), pri utvrđivanju carinske vrednosti može da se prihvati cena ostvarena u transakciji obavljenoj u vreme dok je roba bila u postupku skladištenja – ukoliko se radi o stvarno plaćenoj ceni ili ceni koju treba platiti.

Da li je u okviru carinskog skladišta dozvoljeno vršiti promet robe između stranog i domaćeg lica ili između dva strana lica?

U slučaju kada je, na osnovu ugovora o zastupanju između držaoca privatnog carinskog skladišta tipa „C” i stranog lica ili korisnika javnog carinskog skladišta i stranog lica, u carinsko skladište smeštena roba koja je u vlasništvu stranog lica, takva roba može biti prodata drugom domaćem licu koje će robu staviti u slobodan promet ili drugom stranom licu koje će robu deklarisati za carinski postupak za koji ispunjava zakonom propisane uslove.

Bitno je napomenuti da se ovakve transakcije smatraju spoljnotrgovinskim prometom iako je sam promet ostvaren na teritoriji Republike Srbije. Stoga, ukoliko je promet ostvaren između domaćeg i stranog lica, plaćanje i naplaćivanje po tom osnovu može da se vrši u devizama, a ukoliko je ostvaren između domaćih lica, promet će se vršiti u dinarima (shodno stavu Ministarstva finansija – Sektora za carinski sistem i politiku iz akta broj 011-00-00163/2016-17 od 26. 2. 2016. godine).

Da li je u okviru carinskog skladišta moguće vršiti promet robe na malo?

Shodno članu 291. stav 2. Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju s robom, carinski organ neće izdati odobrenje za postupak carinskog skladištenja ako se objekti carinskog skladišta ili skladišni prostori koriste za prodaju robe na malo, osim u slučajevima kada se roba prodaje uz pravo na oslobođenje od plaćanja carine:

1) putnicima u putničkom prometu sa inostranstvom,

2) diplomatskom ili konzularnom osoblju koje po osnovu međunarodnog sporazuma ima pravo na oslobođenje od plaćanja carine,

3) članovima međunarodnih organizacija,

4) vojsci ili pripadnicima stranih oružanih snaga, prema zaključenim sporazumima,

5) drugim licima prema zaključenim sporazumima.

Da li je u okviru carinskog skladišta dozvoljen promet robe između pravnih i fizičkih lica?

Bez obzira na vrstu robe kojom se prometuje, promet robe ostvaren između pravnih i fizičkih lica smatra se prometom na malo, pa imajući u vidu gore izneta ograničenja vezana za promet na malo, promet robe između pravnih i fizičkih lica u okviru carinskog skladišta nije dozvoljen, osim ukoliko će u postupku puštanja robe u slobodan promet predmetna roba biti oslobođena od plaćanja carine.

Radi ostvarivanja prava na oslobađanje od plaćanja carine, carinskom organu se prilažu odgovarajući dokazi propisani Uredbom o vrsti, količini i vrednosti robe na koju se ne plaćaju uvozne dažbine, rokovima, uslovima i postupku za ostvarivanje prava na oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina („Sl. glasnik RS”, br. 48/2010, 74/2011, 63/2013 i 8/2017).

Da li je dozvoljeno sprovođenje izvršenja nad robom koja je stavljena u postupak carinskog skladištenja ako ista predstavlja imovinu izvršnog dužnika?

Ukoliko korisnik skladišta (vlasnik robe) ne izmiri svoje obaveze prema drugim licima, pa sud rešenjem o izvršenju dozvoli izvršenje na imovini korisnika skladišta (izvršnog dužnika) koja se nalazi u postupku carinskog skladištenja, carinski organ je dužan da postupi po odluci suda, odnosno da licu ovlašćenom za sprovođenje izvršenja omogući vršenje radnji neophodnih za izvršenje konkretne odluke, uključujući popis robe, njen pregled i procenu vrednosti (stav Ministarstva finansija – Sektora za carinski sistem i politiku iz akta broj 401-00-04004/2014-17 od 20. 2. 2015. godine).

Da li će se prodaja popisanih stvari izvršiti javnim nadmetanjem ili neposrednom pogodbom – zavisi od odluke suda, odnosno od izvršitelja, a sve u cilju da se postigne najpovoljnije unovčavanje stvari.

Ukoliko je naložena javna prodaja, pre njenog sprovođenja izvršni poverilac mora da podnese carinsku deklaraciju za postupak stavljanja robe u slobodan promet, kako bi se obračunale i naplatile pripadajuće uvozne i druge dažbine. Uz carinsku deklaraciju, izvršni poverilac mora da priloži odluku suda donetu u postupku izvršenja, a ukoliko postoji više izvršnih poverilaca, lice koje podnosi deklaraciju mora da priloži i pisanu saglasnost ostalih izvršnih poverilaca za vršenje ove carinske formalnosti. Nakon okončanja carinskog postupka stavljanja robe u slobodan promet prestaje carinski nadzor nad robom, pa izvršni poverilac nije u obavezi da carinski organ obaveštava o narednim radnjama koje preduzima radi prodaje robe.

U slučaju neposredne pogodbe kupac robe podnosi carinsku deklaraciju za stavljanje robe u slobodan promet, pri čemu carinskom organu prilaže odluku suda donetu u postupku izvršenja i kupoprodajni ugovor zaključen u ime izvršnog dužnika, a za račun izvršnog poverioca, s jedne strane, i kupca predmetne robe, s druge strane.

Da li držalac skladišta može da podnese zahtev za ustupanje ili uništenje uskladištene robe ukoliko korisnik skladišta ne izmiri svoje obaveze ili ukoliko je korisnik skladišta brisan iz registra Agencije za privredne subjekte?

U slučaju da držalac skladišta ne uspe na naplati svoja potraživanja, shodno čl. 736. Zakona o obligacionim odnosima, za svoja potraživanja iz ugovora o uskladištenju i za ostala potraživanja nastala u vezi sa čuvanjem robe ima založno pravo na uskladištenoj robi.

Sa aspekta primene carinskih propisa, založno pravo nad uskladištenom robom može da se tretira kao pravo raspolaganja nad istom, uz obavezu poštovanja ograničenja predviđenih propisima koji uređuju obligacione odnose. Stoga, shodno čl. 737. Zakona o obligacionim odnosima, ukoliko korisnik skladišta ne podigne robu po isteku ugovorenog roka ili po isteku godine dana u slučaju da rok za čuvanje nije ugovoren, držalac skladišta za njegov račun može da proda robu na javnoj prodaji, ali je dužan da ga prethodno obavesti o svojoj nameri i da mu ostavi naknadni rok od najmanje osam dana da robu podigne. Pri tome držalac skladišta može da postupi na neki od sledećih načina:

– ako potraživanje držaoca skladišta ne bude namireno o dospelosti, on može da zahteva odluku suda da se stvar proda na javnoj prodaji ili po tekućoj ceni kada stvar ima berzansku ili tržišnu cenu;

– kada su u pitanju ugovori u privredi, držalac skladišta nije dužan da se obraća sudu, već može da pristupi prodaji založene stvari na javnoj prodaji po isteku roka od osam dana od upozorenja učinjenog korisniku skladišta (kao i zalogodavcu, kada to nije isto lice) da će tako postupiti.

Za slučaj kada je korisnik skladišta brisan iz registra APR, Ministarstvo finansija – Sektor za carinski sistem i politiku u Mišljenju broj 483-00-00077/2011-17 od 13. 6. 2011. godine zauzelo je stav da, bez obzira na to što je korisnik skladišta brisan iz registra APR, držalac javnog carinskog skladišta nije vlasnik robe, pa ne može da prenese vlasništvo nad istom na drugo lice, niti da robu ustupi drugom, niti da podnese zahtev za njeno uništenje. Isto važi i kada vlasnik robe iz bilo kog drugog razloga nije dostupan ili nije zainteresovan da podnese prijavu za uništenje uskladištene robe koja je usled proteka vremena postala otpad (opasan ili neopasan) ili je iz nekih drugih razloga postala neupotrebljiva za svrhu kojoj je namenjena. Izuzetak od navedenog pravila jeste situacija kada je ispunjen neki od sledećih uslova:

– da je rok upotrebe robe istekao, pa roba, u skladu sa opštim propisima o skladištenju, a prema nalazu nadležnog organa, mora da se uništi; ili

– da je zbog neispunjenja obaveza iz ugovora o skladištenju doneta sudska odluka ili privremena mera da drugo lice (nevlasnik) može da raspolaže robom.

U praksi se kao sporno postavilo pitanje kako da držalac javnog skladišta ispuni propisanu obavezu da korisnika skladišta koji je brisan iz registra APR obavesti o svojoj nameri da robu proda. Stoga je Ministarstvo finansija – Sektor za carinski sistem i politiku u svojim aktima broj 483-00-00025/2013-17 od 11. 2. 2014. godine i 483-00-00047/2014-17 od 17. 9. 2014. godine dalo dopunu prethodnog mišljenja i, između ostalog, zauzelo stav da je obaveštavanje lica brisanog iz registra APR moguće izvršiti u skladu s članom 20. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS”, br. 36/2011, 99/2011, 83/2014 – dr. zakon i 5/2015), koji predviđa da, ukoliko je dostava pismena društvu bila bezuspešna na adresu za prijem pošte, odnosno na adresu sedišta društva ako društvo nema registrovanu adresu za prijem pošte, putem preporučene pošiljke u smislu zakona koji uređuje poštanske usluge, smatraće se da je dostava te pošiljke uredno izvršena istekom roka od 8 dana od dana drugog slanja te pošiljke, pod uslovom da je između ta dva slanja proteklo najmanje 15 dana.

Bitno je napomenuti da, shodno članu 569. Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju s robom, držalac skladišta koji zahteva uništenje robe u pismenom obliku mora da podnese prijavu za uništenje i da je potpiše. Prijava za uništenje mora da se podnese blagovremeno, tj. onoliko vremena unapred koliko je potrebno carinarnici da organizuje i sprovede nadzor nad uništenjem.

U svakom slučaju, ukoliko držalac skladišta odluči da robu deklariše za postupak stavljanja robe u slobodan promet ili za novi postupak skladištenja, ili za uništenje ili za postupak ponovnog izvoza ili tranzitni postupak, kao i za druge postupke sa ekonomskim dejstvom ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi, on pred carinskim organom mora da se legitimiše kao lice koje ima pravo raspolaganja nad robom, pa uz carinsku deklaraciju ili zahtev za uništenje robe, kao dokaz da je stekao pravo prodaje ili uništenja robe, mora da priloži ugovor o skladištenju kao dokaz da je stekao založno pravo nad robom i sudsku odluku kojom se nalaže prodaja ili odluku nadležnog organa kojom se nalaže uništenje stvari, ili, kada je u pitanju ugovor u privredi, dokaz da je na propisani način obavestio korisnika skladišta o svojoj nameri da predmetnu robu proda.

Bez obzira na to na koji je način držalac skladišta stekao pravo raspolaganja nad robom, ukoliko odluči da u okviru postupka carinskog skladištenja prenese pravo svojine na drugo lice, novi vlasnik je u obavezi da kupljenu robu deklariše za carinski dozvoljeno postupanje s robom ili za upotrebu robe jer odgovarajuće uvozne dažbine nisu plaćene.

Bitno je napomenuti da, čak i kada su ispunjeni svi potrebni uslovi, carinski organ, shodno čl. 209. Carinskog zakona, neće odobriti ustupanje ili uništenje robe ukoliko pri tome mogu da nastanu troškovi na teret države.

Uvodne napomene

Novousvojene izmene i dopune Zakona o deviznom poslovanju stupile su na snagu 28. aprila 2018. godine, a nekoliko članova primenjivaće se od 1. januara 2019. godine, na koje će u nastavku biti posebno ukazano.

Izmene Zakona o deviznom poslovanju donete su u cilju:

1)  usklađivanja  propisa Republike Srbije sa propisima Evropske unije, pre svega sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske zajednice i njihovih  država članica, s jedne strane, i Republike Srbije, s druge strane („Sl. glasnik  RS – Međunarodni ugovori”, br. 83/08, 11/13 i 12 /14), koji je stupio na snagu 1. septembra 2013. godine, pri čemu se usklađivanje odnosi na obavezu da se u roku od 4 godine osigura slobodno kretanje kapitala u delu portfolio investicija i finansijskih zajmova i krediti sa rokom dospeća kraćim od godinu dana (kupovina i prodaja  kratkoročnih hartija od vrednosti i odobravanje i uzimanje zajmova i kredita sa rokom otplate kraćim od godinu dana);

2) usklađivanja sa međunarodnim standardima u oblasti sprečavanja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma, pre svega sa preporukama FATF – Međunarodne organizacije koja se  bori protiv pranja novca i finansiranja terorizma (propisivanjem ograničenja u pogledu obavljanja menjačkih poslova za pravna i fizička lica koja su osuđivana za određena krivična dela);

3) preciznijeg regulisanja uslova pod kojima može da se vrši ustupanje dugovanja, odnosno preuzimanje dugovanja i plaćanje odnosno naplata od drugog nerezidenta tako što se zahteva saglasnost poverioca za takve pravne poslove;

4) prenošenja ovlašćenja za uređivanje menjačkih poslova sa Poreske uprave na Narodnu banku Srbije i prenošenja ovlašćenja za kontrolu menjačkih poslova i deviznog poslovanja za sve subjekte na Narodnu banku Srbije od 1. januara 2019. godine;

5) dalje liberalizacije deviznog poslovanja kroz omogućavanje i pravnim licima da platni promet sa inostranstvom obavljaju preko platnih institucija i organizacija PTT saobraćaja, kao i kroz proširivanje mogućnosti naplate i plaćanja u devizama u Republici za isporuke softvera i drugih digitalnih proizvoda na internetu, pod određenim uslovima.

U nastavku slede konkretnije najbitnije izmene i dopune Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS”, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012 i 139/2014 – u daljem tekstu: Zakon), a najpre odredbe koje se primenjuju od 28. 4. 2018. godine.

1. Preuzimanje dugovanja i naplata od drugog nerezidenta, uz saglasnost poverioca

1.1. Preuzimanje dugovanja po spoljnotrgovinskom prometu robe i usluga, uz saglasnost poverioca

U Zakonu je inoviran član 7. stav 2. Zakona tako što je propisano da banke odnosno rezidenti, osim rezidenata – fizičkih lica, i nerezidenti mogu prenositi, odnosno platiti ili naplatiti potraživanja i dugovanja koja su nastala po osnovu realizovanog spoljnotrgovinskog prometa robe i usluga rezidenata, koji se ne smatra komercijalnim kreditima i zajmovima „samo na osnovu ugovora zaključenog između prenosioca i primaoca potraživanja i dugovanja, uz obavezu prenosioca da dužnika iz osnovnog posla obavesti o izvršenom prenosu potraživanja, odnosno obavezu prenosioca da pribavi saglasnost poverioca iz osnovnog posla za prenos dugovanja.”

Novina je uvođenje obaveze pribavljanja saglasnosti poverioca na poslove zamene dužnika u određenom obligacionom odnosu, čime je izvršeno usklađivanje sa članom 446. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i otklonjena mogućnost zloupotreba prilikom prenosa dugovanja između nerezidenata, bez znanja rezidenta – poverioca po određenom spoljnotrgovinskom poslu.

1.2. Preuzimanje dugovanja po kreditnim poslovima sa inostranstvom, uz saglasnost poverioca

Članom 5. Izmena Zakona promenjene su odredbe člana 20. stav 2. Zakona propisivanjem da se prilikom ustupanja dugovanja odnosno potraživanja po osnovu kreditnih poslova sa inostranstvom, ovi poslovi mogu vršiti samo na osnovu ugovora zaključenog između prenosioca i primaoca potraživanja i dugovanja, uz obavezu prenosioca da dužnika iz osnovnog posla obavesti o izvršenom prenosu potraživanja, odnosno obavezu prenosioca da pribavi saglasnost poverioca iz osnovnog posla za prenos dugovanja. 

1.3. Naplata od drugog nerezidenta uz saglasnost poverioca

Članom 9. Izmena Zakona inoviran je član 33. stav 3. Zakona propisivanjem obaveze da se prilikom naplate odnosno plaćanja drugom nerezidentu, a ne onom kome se duguje ili od koga se potražuje po tekućem i kapitalnom poslu, kao i u slučaju plaćanja drugoj međunarodnoj finansijskoj organizaciji i razvojnoj banci ili finansijskoj instituciji čiji su osnivači strane države, a ne onoj kojoj se duguje po dinarskom kreditu, poslovi mogu vršiti samo na osnovu ugovora zaključenog između svih učesnika u poslu ili izjave rezidenta da je obavešten o izvršenom prenosu potraživanja, odnosno da je saglasan sa prenosom dugovanja. I u slučaju naplate od drugog nerezidenta traži se saglasnost poverioca – rezidenta na takvu zamenu dužnika – nerezidenta.

2. Liberalizacija kreditnih poslova sa inostranstvom i portfolio investicija

2.1. Kupovina i prodaja dužničkih dugoročnih hartija od vrednosti

Izvršene su izmene člana 13. stav 2. Zakona u odnosu na mogućnost rezidenata – pravnih lica, preduzetnika i fizičkih lica – da vrše plaćanja i naplatu radi kupovine i prodaje dužničkih dugoročnih hartija od vrednosti, tako što je propisano da ovi rezidenti mogu da vrše plaćanje i naplatu radi kupovine i prodaje dužničkih dugoročnih hartija od vrednosti čiji su izdavaoci Evropska unija, države članice Evropske unije i OECD, međunarodne finansijske organizacije i razvojne banke ili finansijske institucije čiji su osnivači strane države, kao i onih čiji su izdavaoci pravna lica koja imaju sedište u državama članicama Evropske unije.

Obe novine odnose se na proširenje izdavaoca dužničkih dugoročnih hartija od vrednosti i na samu Evropsku uniju i na pravna lica koja imaju sedište u državama članicama Evropske unije, što do sada nije bio slučaj.

U istom članu 13. dodat je novi stav 5, kojim je propisano da banke slobodno mogu da vrše plaćanje i naplatu po osnovu kupovine i prodaje vlasničkih hartija od vrednosti, kao i dužničkih dugoročnih hartija od vrednosti, čime su banke ne samo izjednačene sa rezidentima pravnim licima, preduzetnicima i fizičkim licima u pogledu mogućnosti kupovine i prodaje vlasničkih hartija od vrednosti i dužničkih dugoročnih hartija od vrednosti, već za njih ne važi ograničenje u pogledu toga ko može biti izdavalac dužničkih dugoročnih hartija od vrednosti.

2.2. Kupovina i prodaja kratkoročnih hartija od vrednosti

Članom 3. Izmena Zakona inovirane su odredbe člana 15. Zakona, koje su  onemogućavale rezidentima pravnim licima, preduzetnicima i fizičkim licima da  kupuju i prodaju strane kratkoročne hartije od vrednosti, što je bilo onemogućeno i nerezidentima u Republici. Upravo su navedene odredbe direktno kočile slobodan promet kapitala. Zato je novim odredbama člana 15. Zakona propisano da:

– REZIDENTI – pravna lica, preduzetnici i fizička lica – mogu vršiti plaćanje i naplatu radi kupovine i prodaje kratkoročnih hartija od vrednosti čiji su izdavaoci Evropska unija, države članice Evropske unije, međunarodne finansijske organizacije i razvojne banke ili finansijske institucije u kojima učestvuju države članice Evropske unije, kao i onih čiji su izdavaoci pravna lica koja imaju sedište u tim državama;

– BANKE slobodno mogu da vrše plaćanje i naplatu po osnovu kupovine i prodaje kratkoročnih hartija od vrednosti čiji su izdavaoci Evropska unija, države članice Evropske unije i OECD, međunarodne finansijske organizacije i razvojne banke ili finansijske institucije u kojima učestvuju države članice Evropske unije i OECD, kao i onih čiji su izdavaoci pravna lica koja imaju sedište u tim državama;

– NEREZIDENTI koji imaju sedište odnosno prebivalište u državama članicama Evropske unije, mogu da vrše plaćanje i naplatu radi kupovine i prodaje kratkoročnih hartija od vrednosti u Republici, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište kapitala.

Mogućnost kupovine i prodaje stranih kratkoročnih hartija od vrednosti uslovljeno je time što njihovi izdavaoci moraju biti iz Evropske unije i OECD, međunarodne  finansijske organizacije i razvojne banke ili finansijske institucije u kojima učestvuju države članice Evropske unije i OECD, kao i oni čiji su izdavaoci pravna lica koja imaju sedište u tim državama.

Kada su u pitanju nerezidenti, kupovinu i prodaju kratkoročnih hartija od vrednosti u Republici mogu da vrše samo nerezidenti koji imaju sedište odnosno prebivalište u državama članicama Evropske Unije.

U pogledu mogućnosti da banke kupuju i prodaju kratkoročne hartije od vrednosti, ukinuto je uslovljavanje ovog posla propisima NBS kada su u pitanju izdavaoci iz Evropske unije, čime se u potpunosti omogućava ispunjenje obaveze Republike preuzete Sporazumom o stabilizaciji i  pridruživanju u delu slobodnog kretanja  kapitala koje se odnosi na hartije od vrednosti.

2.3. Zaključivanje kreditnih poslova i u elektronskoj formi

Značajne izmene izvršene su u članu 18. Zakona koji uređuje kreditne poslove sa inostranstvom.

Naime, novim stavom 1. člana 18. propisano je da se kreditni poslovi iz člana 2. tačka 21, st. 2. i 3, stav 4. alineje prva i treća i stav 5. Zakona zaključuju  u pismenoj ili elektronskoj formi, odnosno na trajnom nosaču podataka koji omogućava čuvanje i reprodukovanje izvornih podataka u neizmenjenom obliku. Na ovaj način podstiče se elektronsko poslovanje i u domenu kreditnih poslova sa inostranstvom.

2.4. Uzimanje kratkoročnih kredita rezidenata i ogranaka stranih pravnih lica

U članu 18. Zakona dodat je novi stav 12, kojim je propisano da rezident – fizičko lice od nerezidenta sa sedištem odnosno prebivalištem u državi članici Evropske unije može da uzima kredite i zajmove i sa rokom otplate kraćim od godinu dana, koji se koriste uplatom sredstava kredita na račun tog rezidenta kod banke. Kratkoročne kredite i zajmove rezident – ogranak stranog pravnog lica – može uzimati od nerezidenta – osnivača sa sedištem u državi članici Evropske unije.

Navedenim odredbama omogućava se rezidentima fizičkim licima uzimanje kredita i zajmova sa rokom otplate kraćim od godinu dana ukoliko je kreditor iz države članice Evropske unije, što do sada nije bilo moguće, kao i ograncima stranih pravnih lica da se od osnivača sa sedištem u državi članici Evropske unije zadužuju i sa rokom kraćim od godinu dana, što takođe do sada nije bilo moguće.

2.5. Odobravanje finansijskih zajmova rezidenata nerezidentima

Značajne izmene u pogledu liberalizacije kreditnih poslova sa inostranstvom izvršene su izmenama člana 23. Zakona, koji se odnosi na uslove pod kojima rezident – pravno lice može da odobrava finansijske zajmove nerezidentu.

Novim odredbama u ovom članu predviđeno je da rezident – pravno lice može da odobrava finansijske zajmove nerezidentu – dužniku, kao i da daje jemstva i druga sredstva obezbeđenja po kreditnim poslovima sa inostranstvom i po kreditnim poslovima između nerezidenata, čime je ukinuto ograničenje da finansijski zajmovi mogu da se daju samo nerezidentima koji su u većinskom vlasništvu rezidenta.

Ukidanje ograničenja u pogledu davanja finansijskih zajmova nerezidentima od strane pravnih lica donekle je ograničeno propisivanjem u novim st. 2. i 3. ovog člana da Narodna banka Srbije može da propiše uslove i način obavljanja poslova iz ovog člana radi očuvanja javnog interesa i/ili finansijske stabilnosti, što će se precizirati u podzakonskom aktu koji može da donese NBS.

2.6. Pribavljanje garancija odnosno jemstava od strane rezidenta

U Zakonu je izmenjen stav 6. člana 26, koji se odnosi na pribavljanje garancija i jemstava rezidenta – pravnog lica od nerezidenata, proširivanjem broja slučajeva i na izvođenje investicionih radova u Republici. Tim novim stavom propisano je da rezident – pravno lice može da pribavi garanciju i jemstvo od nerezidenta po poslu izvoza i uvoza robe i usluga, po poslu izvođenja investicionih radova u inostranstvu drugom nerezidentu, po poslu izvođenja investicionih radova nerezidenta u Republici, kao i po poslu između tog rezidenta i drugog rezidenta – pravnog lica u Republici.

3. Platni promet sa inostranstvom

U Zakonu su izvršene izmene i dopune odredaba koje se odnose na platni promet sa inostranstvom – čl. od 32 do 36.

3.1. Obavljanje platnog prometa sa inostranstvom rezidenata pravnih lica i preko platnih institucija i javnog poštanskog operatera

U članu 32. Zakona izmenjeni su stavovi 2. i 3. člana 32. Zakona, koji sada propisuju da rezidenti mogu da obavljaju platni promet sa inostranstvom i preko platne institucije i javnog poštanskog operatera koji pruža platne usluge u skladu sa zakonom kojim se uređuju platne usluge. Do sada su preko ovih pružaoca platnih usluga platni promet sa inostranstvom mogla da obavljaju samo fizička lica – rezidenti.

3.2. Prijem sredstava iz inostranstva od strane humanitarnih organizacija preko izdavaoca elektronskog novca

Član 32. stav 2. Zakona takođe je dopunjen odredbom da prijem sredstava iz inostranstva preko izdavaoca elektronskog novca rezidenti – humanitarne organizacije mogu da ostvare i po osnovu donacija u humanitarne svrhe, a ne samo po osnovu elektronske kupoprodaje robe i usluga, kako je bilo do sada uređeno. Bitna dopuna u stavu 3. člana 32. Zakona odnosi se na određenje da se sredstva rezidenta koja se vode kod strane institucije elektronskog novca po osnovu prijema donacija u humanitarne svrhe ne smatraju depozitom u smislu člana 27. stav 2. Zakona, čime su i sredstva donacija, kao i ostala sredstva koja se vode na računima kod institucija elektronskog novca, oslobođena obaveze vođenja na deviznim računima kod banaka.

3.3. Naplata softvera u Republici u devizama

Izvršene su dopune u članu 34. Zakona radi proširenja mogućnosti naplate u devizama u Republici. Novom tačkom 10) u stavu 2. člana 34. predviđeno je da plaćanje, naplaćivanje i prenos u devizama u Republici može da se vrši i za kupoprodaju softvera i drugih digitalnih proizvoda na internetu, koji se isporučuju isključivo putem telekomunikacionih, digitalnih ili informaciono-tehnoloških uređaja, pod uslovom da se plaćanje vrši korišćenjem platne kartice ili elektronskog novca preko pružaoca platnih usluga sa sedištem u Republici.

Omogućavanje plaćanja u devizama u Republici za kupoprodaju softvera treba da omogući brži razvoj digitalnog i informatičkog sektora u Republici.

3.4. Prenos sredstava u Republici na račune srodnika i supružnika

U članu 34. izmenjen je stav 7. tako što je omogućeno da banka na zahtev rezidenta može da vrši prenos sredstava u devizama sa deviznog računa tog rezidenta na njegov devizni račun kod druge banke, a na zahtev rezidenta – fizičkog lica i na devizni račun člana porodice kod te ili druge banke, uz dokaz da je u pitanju supružnik ili srodnik do trećeg stepena srodstva.

Izmena se odnosi pre svega na preciziranje same odredbe koja je postojala i do sada u Zakonu, s tim što je posebno navedeno da prenos sredstava može da se vrši i na račun supružnika.

3.5. Držanje deviznih sredstava KJS i na računima kod platne institucije i  izdavaoca elektronskog novca

Izvršene su izmene u članu 36. stav 2. Zakona, kojim se uređuje pitanje izuzetka od obaveze korisnika javnih sredstava da devizne račune vode kod Uprave za trezor. Novim odredbama u stavu 2. ovog člana predviđeno je da, izuzetno od odredbe stava 1. ovog člana, ministar nadležan za poslove finansija može da odobri korisniku javnih sredstava otvaranje deviznog računa kod ovlašćene banke za plaćanja koja ne mogu da se izvrše preko Narodne banke Srbije ili obavljanje pojedinih poslova platnog prometa sa inostranstvom preko izdavaoca elektronskog novca ili platne institucije, ako to zahteva specifičnost poslova tog korisnika.

Ovim novinama je mogućnost otvaranja deviznih računa korisnika javnih sredstava proširena i na izdavaoce elektronskog novca i platne institucije, uz prethodno odobrenje  ministra za finansije. Na ovaj način je i korisnicima javnih sredstava omogućen platni promet preko pružaoca platnih usluga – institucija elektronskog novca i platnih institucija.

4. Izmene Zakona koje se primenjuju od 1. januara 2019. godine

Izmenama u čl. 39, 39a, 44. i 46. unete su značajne novine u uslove za obavljanje menjačkih poslova. Ove novine biće u primeni od 1. januara 2019. godine, pa će ovde samo biti ukazano na njih, a pred kraj detaljno će se pisati o tome.

Važno je ukazati na to da od 1. januara 2019. godine vlasnik, odnosno osnivač privrednog subjekta, odnosno direktor/član upravnog odbora i/ili drugo odgovorno lice privrednog subjekta, odnosno direktor/član upravnog odbora i/ili drugo odgovorno lice osnivača privrednog subjekta i radnik koji će neposredno obavljati menjačke poslove ne može biti lice koje je učinilo drugo krivično delo i/ili privredni prestup koji to lice čine nepodobnim u vezi sa obavljanjem menjačkih poslova. Takođe, od 1. januara 2019. godine rešenje o izdavanju ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova, na osnovu podnetog zahteva izdaje Narodna banka Srbije kada utvrdi da podnosilac zahteva ispunjava uslov da privredni subjekt – pravno lice koje podnosi zahtev i osnivač privrednog subjekta – pravno lice nisu osuđeni pravosnažnom presudom za krivično delo, kao i da se protiv njih ne vodi krivični postupak u smislu zakona kojim se uređuje odgovornost pravnih lica za krivična dela i/ili da nisu osuđeni pravosnažnom presudom za privredni prestup koji ta lica čini nepodobnima u vezi sa obavljanjem menjačkih poslova, u smislu zakona kojim se uređuje privredni prestup.

U svakom slučaju, od 1. januara 2019. godine Narodna banka Srbije preuzima  poslove izdavanja i oduzimanja ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova i poslove kontrole deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata i menjačkih poslova. Saglasno tome, Narodna banka Srbije propisaće bliže uslove i način davanja ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova, kao i bliže uslove i način obavljanja menjačkih poslova i kontrole obavljanja tih poslova, uključujući i sertifikate za obavljanje menjačkih poslova.

Izmenama Zakona, čl. 44. i 46. koji se odnose  na kontrolu deviznog poslovanja i menjačkih poslova, prilikom navođenja organa koji vrše kontrolu deviznog poslovanja brisana je nadležnost Poreske uprave, tako da ovaj organ od 1. januara 2019. godine više nema nadležnost za kontrolu deviznog poslovanja, a prema inoviranom članu 46. Zakona, Narodna banka Srbije vrši kontrolu deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata i menjačkog poslovanja u postupku koji je utvrđen ovim zakonom i propisom Narodne banke Srbije kojim se bliže uređuju uslovi i način vršenja ove kontrole, čime je nadležnost sa Poreske uprave preneta na Narodnu banku Srbije.

5. Prelazne odredbe izmena Zakona

1) Sve započete postupke izdavanja i oduzimanja ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova, kontrole deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata i menjačkih poslova koji nisu okončani do 31. decembra 2018. godine, okončaće Narodna banka Srbije u skladu sa izmenama Zakona.

2) Rešenja  o izdavanju ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova, izdata do 31. decembra 2018. godine, ostaju na snazi, a ovlašćeni menjači nastavljaju da rade u skladu sa odredbama Izmena Zakona.

3) Započeti prekršajni postupci do dana stupanja na snagu Izmena Zakona (dakle do 28. 4. 2018) okončaće se po odredbama Izmena Zakona ako je to povoljnije za učinioca.

4) Prava iz pojedinačnih akata, stečena na osnovu Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS”, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14), ostvaruju se u rokovima utvrđenim tim pojedinačnim aktima.

5) Odredbama člana 25. Izmena Zakona propisano je da će se u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu Izmena Zakona doneti:

– propis o bližim uslovima  i načinu davanja ovlašćenja za obavljanje menjačkih poslova i

– propis o uslovima i načinu vršenja kontrole deviznog poslovanja rezidenata i nerezidenata i menjačkog poslovanja.

Do početka primene  ovih propisa primenjivaće se propisi doneti na osnovu Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS”, br. 62/06, 31/11, 119/12 i 139/14), osim ako nisu u suprotnosti sa odredbama Izmena Zakona.

6) Danom stupanja na snagu Izmena Zakona (28. 4. 2018.) prestaje da važi Odluka o uslovima pod kojima i načinu na koji banke mogu kupovati strane kratkoročne hartije od vrednosti na stranom i domaćem tržištu („Sl. glasnik RS”, broj 16/07). Prestanak važenja navedene odluke posledica je ukidanja ograničenja za banke za kupovinu stranih kratkoročnih hartija od vrednosti.

Na osnovu ugovora o iznajmljivanju prevoznih sredstava ili drugih pokretnih stvari carinski organ može da odobri upotrebu strane robe u carinskom području Republike Srbije, uz delimično oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina i bez primene mera trgovinske politike. Privremeno uvezena roba mora da bude namenjena ponovnom izvozu u neizmenjenom stanju, osim uobičajenog smanjenja vrednosti robe nastalog usled njene upotrebe.

Nosilac odobrenja za privremeni uvoz, odnosno korisnik privremeno uvezenog prevoznog sredstava ili druge pokretne stvari ima obavezu plaćanja uvoznih dažbina i PDV-a.

Član 170. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2010 … i 108/2016) omogućava pravo na delimično oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina, tj. iznos uvoznih dažbina koje se plaćaju određuje se za svaki mesec ili za deo meseca u kojem se roba nalazila u postupku privremenog uvoza, i to u visini od 3% od iznosa uvoznih dažbina koje bi trebalo platiti za robu kad bi ona bila stavljena u slobodan promet na dan prihvatanja deklaracije za stavljanje robe u postupak privremenog uvoza. Iznos uvoznih dažbina koje se plaćaju ne može biti veći od iznosa koji bi trebalo platiti da je roba bila stavljena u slobodan promet na dan kad je bila stavljena u postupak privremenog uvoza, s tim da u taj iznos ne ulaze kamate.

Obračun uvoznih dažbina vrši se podnošenjem Jedinstvene carinske isprave (u daljem tekstu: JCI), a do 1. aprila 2017. godine po istom principu obračunavao se i naplaćivao i pripadajući iznos PDV-a zbog obaveze iz člana 3. stava 1. tačke 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004 … i 113/2017).

Iako carinski propisi predviđaju da se iznos uvoznih dažbina određuje za svaki mesec ili za deo meseca u kojem se roba nalazila u postupku privremenog uvoza, ne postoji obaveza da se JCI za obračun dažbina podnosi na mesečnom nivou. Bitno je da se JCI kojim će se obračunati dažbine za period u kojem je roba bila u postupku privremenog uvoza podnese pre podnošenja JCI kojom se ta roba deklariše za ponovni izvoz (vraćanje u inostranstvo).

Zbog novina koje je doneo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS”, br. 108/2016), Ministarstvo finansija – Sektor za fiskalni sistem, u svom aktu broj 011-00-225/2017-04 od 24. 3. 2017. godine, zauzelo je stav da počev od 1. aprila 2017. godine nadležni carinski organ ne obračunava i ne naplaćuje PDV po osnovu postupaka privremenog uvoza prevoznih sredstava ili drugih pokretnih stvari odobrenih od 1. aprila 2017. godine, odnosno pre 1. aprila 2017. godine, na osnovu ugovora čiji su predmet usluge iznajmljivanja tih dobara, za koje je mesto prometa u Republici Srbiji (u skladu sa članom 12. Zakona o porezu na dodatu vrednost), već PDV obračunava i plaća poreski dužnik u skladu sa ovim zakonom. Stoga se navedena obaveza poreskog dužnika odnosi na promet usluga koji se, u skladu sa ovim zakonom, vrši od 1. aprila 2017. godine, bez obzira na to kada je privremeni uvoz odobren.

U praksi se pojavila nedoumica ko obračunava PDV – carinski organ ili dužnik – u situaciji kada je postupak privremenog uvoza odobren pre 1. aprila 2017. godine, a iznos PDV-a nije obračunat i naplaćen za period u kojem je roba bila u postupku privremenog uvoza, pre 1. aprila 2017. godine, usled korišćenja prava da se JCI za obračun dažbina ne podnosi na mesečnom nivou, već zbirno, pre ponovnog izvoza predmetne robe.

Radi otklanjanja ove dileme Ministarstvo finansija je, u svom Mišljenju br. 011-00-240/2017-04 od 2. 2. 2018. godine, zauzelo stav da kada je, u skladu sa carinskim propisima, postupak privremenog uvoza odobren pre 1. aprila 2017. godine, a dokument za obračun uvoznih dažbina podnet carinskom organu posle 1. aprila 2017. godine, za period pre 1. aprila 2017. godine PDV obračunava i naplaćuje nadležni carinski organ.

Ukoliko popravku robe (npr. mašine ili aparata) nije moguće izvršiti u Republici Srbiji usled nepostojanja uslova ili zbog postojanja garantne obaveze stranog lica ili ukoliko je to iz nekog drugog razloga isplativije uraditi u inostranstvu, neispravnu robu je moguće privremeno izvesti u inostranstvo radi njenog dovođenja u ispravno stanje.

Privremeni izvoz robe radi popravke vrši se u okviru carinskog postupka pasivnog oplemenjivanja, koji je moguće sprovesti samo uz prethodno odobrenje koje daje carinski organ shodno članu 172. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2010, 111/2012, 29/2015 i 108/2016).

U smislu naplate uvoznih dažbina i PDV-a pri ponovnom uvozu (vraćanju iz inostranstva) popravljene robe, carinski i poreski propisi prave razliku između popravke koja se vrši bez naknade i popravke koja se vrši uz plaćanje naknade.

Što se tiče plaćanja uvoznih dažbina, ukoliko se popravka plaća, popravljena roba može da bude stavljena u slobodan promet uz delimično oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina, shodno članu 180. Carinskog zakona, tako što se iznos uvoznih dažbina utvrđuje na osnovu elemenata za obračun koji važe za popravljenu robu na dan prihvatanja deklaracije za njeno stavljanje u slobodan promet. Pri tome carinska vrednost predstavlja iznos jednak visini troškova popravke, pod uslovom da ti troškovi predstavljaju jedino plaćanje nosioca odobrenja i da na ta plaćanja nije uticao bilo koji oblik povezanosti nosioca odobrenja i lica koje je izvršilo popravku.

U slučaju da je popravka izvršena bez plaćanja naknade, popravljena roba može da bude stavljena u slobodan promet s potpunim oslobođenjem od plaćanja uvoznih dažbina, shodno članu 179. Carinskog zakona, ako se carinskom organu dokaže da je roba besplatno popravljena zbog ugovorene ili zbog zakonom propisane garantne obaveze ili zbog proizvodne mane. Navedeno se ne primenjuje u slučaju kad je proizvodna mana bila ustanovljena u vreme prvog stavljanja robe u slobodan promet.

Što se tiče obaveze plaćanja PDV-a, član 3. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004 … i 113/2017) predviđa da je svaki unos dobara u carinsko područje Republike Srbije (uvoz) predmet oporezivanja PDV-om. U slučaju uvoza popravljene robe, član 20. Zakona o porezu na dodatu vrednost propisuje da poresku osnovicu čini naknada koju je obveznik platio ili treba da plati za opravku, a ako se ta naknada ne plaća, osnovicu čini porast vrednosti nastao opravkom. Pri tome treba imati u vidu da, shodno članu 19. istog zakona, poresku osnovicu predstavlja vrednost uvezenog dobra utvrđena po carinskim propisima, a u nju se uračunavaju i akciza, carina i druge uvozne dažbine, kao i ostali javni prihodi, osim PDV-a, kao i svi sporedni troškovi koji su nastali do prvog odredišta u Republici (do mesta naznačenog u otpremnici ili drugom prevoznom dokumentu, a ako nije naznačeno, do mesta prvog pretovara dobara u Republici).

U praksi se pojavila dilema kako utvrditi koliko iznosi „porast vrednosti nastao popravkom” robe u slučaju besplatne popravke izvršene u okviru garantnog roka, jer se u tom slučaju roba privremeno izvozi ne da bi joj se povećala vrednost već da bi strani partner mogao da je dovede u ispravno stanje i tako ispuni obavezu koju je preuzeo ugovorom ili na osnovu propisa koji reguliše promet takve vrste robe. Radi pojašnjenja, Ministarstvo finansija je u svom Mišljenju, broj 430-00-541/2017-04 od 22. 12. 2017. godine, navelo da se pri uvozu robe koja je privremeno izvezena radi popravke u garantnom roku PDV obračunava i plaća na osnovicu koju čini naknada koju je obveznik platio ili treba da plati za popravku predmetne robe. Ukoliko se takva popravka vrši bez naknade, a u slučaju kada nadležni carinski organ u skladu sa carinski propisima ne utvrđuje vrednost robe pri uvozu, na uvoz te robe PDV se ne obračunava i ne plaća, s obzirom na to da se, u skladu sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost, smatra da nije došlo do porasta vrednosti robe.

Pored toga, ukazano je na to da prilikom uvoza dobara ne može da se primeni odredba člana 6. stav 1. tačka 2) Zakona o porezu na dodatu vrednost niti Pravilnik o postupku zamene dobara u garantnom roku kod koje se smatra da promet dobara nije izvršen („Sl. glasnik RS”, br. 118/2012), koji propisuju da se prilikom zamene dobara u garantnom roku smatra da promet dobara i usluga nije izvršen, pod uslovom da je zamena dobara izvršena bez naknade i u skladu sa uslovima iz garancije.

Izvoznici robe se suočavaju s rizikom da će im deo pošiljke ili čitava pošiljka izvezene robe biti vraćena neprodata ili zato što ne odgovara obavezama koje proističu iz ugovora, odnosno poslovnog odnosa na osnovu kojeg je bila izvezena. U takvim slučajevima može da se primeni oslobođenje od obaveze plaćanja carine i PDV-a, ali samo ukoliko su ispunjeni uslovi predviđeni članom 221. stav. 1. Carinskog zakona i članom 26. stav 1b) Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Članom 221. stav 1. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2010, 111/2012, 29/2015 i 108/2016) predviđeno je da se, na zahtev deklaranta, od plaćanja uvoznih dažbina oslobađa domaća roba koja je bila izvezena iz carinskog područja Republike Srbije i koja se u roku od tri godine vraća u carinsko područje Republike Srbije i stavlja u slobodan promet.
To znači da će uvoznih dažbina biti oslobođena samo izvezena domaća roba, a ne i strana roba koja se po nekom osnovu privremeno nalazila u Republici Srbiji. Shodno carinskim propisima, domaćom robom se smatra samo roba koja je:
1) u celini dobijena ili proizvedena na carinskom području Republike Srbije, koja ne sadrži robu uvezenu iz država ili s teritorija van carinskog područja Republike Srbije;
2) uvezena iz država ili s teritorija van carinskog područja Republike Srbije, pri čemu je stavljena u slobodan promet (nakon što je izmiren carinski dug) i

3) dobijena ili proizvedena na carinskom području Republike Srbije samo od gorenavedene robe.

Ako je, pre nego što je izvezena iz carinskoga područja Republike Srbije, vraćena roba bila stavljena u slobodan promet uz smanjenu ili stopu carine nula zbog njene upotrebe u posebne svrhe, izuzeće od uvoznih dažbina carinski organ će odobriti samo ako se roba ponovo uvozi u iste svrhe. Ako se roba ne uvozi ponovo u iste svrhe, iznos uvoznih dažbina obračunat za tu robu umanjiće se za iznos uvoznih dažbina plaćen prilikom prvog stavljanja robe u slobodan promet. Ako je iznos prethodno plaćenih uvoznih dažbina veći od iznosa koji bi trebalo platiti pri ponovnom uvozu, povraćaj uvoznih dažbina neće biti odobren.

Da bi se primenio čl. 221. Carinskog zakona, domaća roba mora da bude izvezena u nameri da ostane u inostranstvu jer, ukoliko se roba privremeno izvozi da bi se nakon nekog vremena vratila, primenjuju se odredbe Carinskog zakona koje regulišu carinske postupke privremenog izvoza ili pasivnog oplemenjivanja, osim ako je roba ostala u istom stanju u kakvom je izvezena. S druge strane, uvozne dažbine se plaćaju ukoliko se u nepromenjenom stanju u Republiku vraćaju dobijeni proizvodi prethodno izvezeni ili ponovo izvezeni nakon postupka aktivnog oplemenjivanja, a iznos uvoznih dažbina određuje se na osnovu propisa koji važe za postupak aktivnog oplemenjivanja, pri čemu se dan ponovnog izvoza smatra danom stavljanja u slobodan promet.

Postoje dva izuzetka od pravila da roba mora da se vrati u nepromenjenom stanju:

– prvi, ako je po izvozu iz carinskog područja Republike Srbije roba bila predmet samo onih postupaka koji su bili nužni za njeno održavanje, odnosno rukovanja koja su promenila samo izgled robe;

– drugi, ako je roba bila predmet drugih postupaka izvršenih isključivo u svrhu njene popravke ili vraćanja u dobro stanje, nakon kojih se roba ipak pokazala manjkavom ili neprikladnom za nameravanu upotrebu, odnosno ako je neprikladnost robe za nameravanu upotrebu postala očigledna tek nakon što je takav postupak ili rukovanje započelo.

Ukoliko bi ovakvo postupanje prouzrokovao nastanak carinskog duga u slučaju da je roba bila stavljena u postupak pasivnog oplemenjivanja, primenjuju se propisi o obračunu carinskog duga za postupak pasivnog oplemenjivanja.

Oslobođenje od plaćanja uvoznih dažbina biće moguće samo ukoliko se roba vrati u roku od tri godine od dana kada je napustila carinsko područje Republike Srbije (shodno članu 309. Carinskog zakona, i otprema robe na teritoriju AP Kosovo i Metohija proizvodi ista dejstva kao da je izvezena). Na zahtev deklaranta carinski organ može da produži propisani rok od tri godine ako za to postoje opravdani razlozi.

Carinski organ vraćenu robu može da oslobodi plaćanja carine i ako se vraća samo deo prethodno izvezene robe. Navedeno važi i ako se roba sastoji od delova ili pribora koji pripadaju mašinama, kao i od instrumenata, aparata ili drugih proizvoda koji su bili prethodno izvezeni iz carinskog područja.

Oslobođenje se neće primenjivati po automatizmu, već je neophodno da uvoznik podnese pisani zahtev carinskom organu i da uz njega priloži dokaze o ispunjenosti propisanih uslova. U slučaju kada izvoznik u trenutku izvoza smatra da postoji rizik da će se roba vratiti kao neprodata ili kao neodgovarajuća preko druge carinarnice, a ne preko izvozne carinarnice, on od carinskog organa prilikom okončavanja izvoznih carinskih formalnosti može da zahteva izdavanje potvrde o istovetnosti (Informativni obrazac INF 3), koja sadrži podatke neophodne za identifikaciju robe u slučaju da bude vraćena u carinsko područje Republike Srbije.

Ukoliko su pri vraćanju robe ispunjeni uslovi za oslobađanje od uvoznih dažbina, biće ispunjeni i uslovi za oslobođenje od plaćanja PDV-a. U praksi se, kao sporno, postavilo pitanje da li roba koja se vraća po isteku tri godine od trenutka izvoza može da bude oslobođena obaveze plaćanja PDV-a iako će se na nju naplatiti carina.

Članom 26. stav 1b) Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS”, br. 84/2004 i 108/2016) propisano je da se PDV ne plaća na uvoz dobara koja su izvezena, a u Republiku se vraćaju neprodata ili zato što ne odgovaraju obavezama koje proističu iz ugovora, odnosno poslovnog odnosa na osnovu kojeg su bila izvezena.

Ministarstvo finansija – Sektor za fiskalni sistem, u svom aktu broj 011-00-679/2017-04 od 31. 8. 2017. godine, iznelo je mišljenje da ostvarivanje poreskog oslobođenja, predviđenog članom 26. stav 1b) Zakona o PDV-u, nije uslovljeno vremenskim rokom, pa može da se primeni i posle isteka roka od tri godine od dana izvoza dobara koja se u Republiku vraćaju neprodata ili zato što ne odgovaraju obavezama koje proističu iz ugovora, odnosno poslovnog odnosa na osnovu kojeg su bila izvezena.

U „Službenom glasniku RS”, br. 113/2017 od 17. 12. 2017. godine, objavljen je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama, koji u tarifnom broju 58a propisuje dinarske iznose koji se plaćaju na ime usluge carinskog organa.

Navedenim izmenama i dopunama Zakona o republičkim administrativnim taksama defakto je stavljena van snage Odluka o vrsti, visini i načinu plaćanja takse za usluge carinskog organa („Sl. glasnik RS”, br. 113/13 i 23/17). To znači da učesnici u carinskom postupku više nisu u obavezi da propisani iznos takse uplaćuju na depozitni račun nadležne carinarnice, već sada u istu svrhu nadležnoj carinarnici prilažu dokaz o izvršenoj uplati republičke administrativne takse (uplaćena na propisani uplatni račun Budžeta Republike Srbije), i to:

1) u iznosu od 1.180,00 dinara – za svaki započeti čas rada ovlašćenog carinskog službenika, za izlazak na teren, na zahtev lica, van redovnog radnog vremena ili van mesta, odnosno prostorija i prostora u kojima carinski organ redovno vrši carinski nadzor i kontrolu ili carinjenje robe, radi sprovođenja carinskih formalnosti;

2) u iznosu od 52.400,00 dinara (po polazniku) – za obuku za carinsko zastupanje;

3) u iznosu od 18.960,00 dinara – za organizovanje i polaganje stručnog ispita za zastupanje u carinskom postupku, odnosno ponovno polaganje stručnog ispita za zastupanje u carinskom postupku;

4) u iznosu od 9.480,00 dinara – za organizovanje i polaganje popravnog stručnog ispita iz jedne ili dve oblasti;

5) u iznosu od 2.620,00 dinara – za izdavanje dozvole za carinsko zastupanje.

Na ovaj način taksa za izlazak carinskog službenika umanjena je za 710,00 dinara po započetom času rada, ukinuta je taksa za obradu prijave za polaganje stručnog ispita za zastupanje u carinskom postupku koja je iznosila 908,00 dinara, a iznosi taksi navedeni pod 2) i 5) umanjeni su za po 4,00 dinara.

Član 6. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2010, 111/2012, 29/2015 i 108/2016) propisuje da svako lice može da, pod uslovima predviđenim članom 89. st. 2. i 3. ovog zakona, imenuje svog zastupnika za preduzimanje svih ili samo nekih radnji u postupku koji vodi carinski organ. Shodno članu 89. Carinskog zakona, u slučajevima kada prihvatanje deklaracije nameće posebne obaveze za određeno lice, deklaraciju mora da podnese to lice ili drugo lice u njegovo ime i za njegov račun.

Lice koje želi da obavi uvoz ili izvoz robe samostalno, mora da poznaje carinske propise i carinske procedure, a u nekim slučajevima mora da poseduje i potrebne licence, obezbeđenje za plaćanje carinskog duga, odgovarajuću IT opremu i softver. Fizička lica po pravilu ne poseduju potrebno znanje i bankarske garancije, dok većina pravnih lica nema zaposleno lice koje je obučeno i ovlašćeno za podnošenje carinskih deklaracija i sprovođenje potrebnih carinskih procedura. Stoga uvoznici i izvoznici najčešće angažuju zastupnike koji umesto njih preduzimaju potrebne radnje u postupku koji vodi carinski organ. Prema Carinskom zakonu zastupanje može biti:

1) neposredno, ako zastupnik istupa u ime i za račun drugog lica;

2) posredno, ako zastupnik istupa u svoje ime, a za račun drugog lica.

Posredno zastupanje u carinskom postupku, u smislu člana 6. Carinskog zakona, može da obavlja pravno lice:

1) koje ima registrovano sedište na carinskom području Republike Srbije,

2) koje je registrovano za poslove međunarodne špedicije,

3) koje ima najmanje jednog zaposlenog sa dozvolom za carinsko zastupanje.

Uprava carina izdaje i oduzima dozvole za zastupanje u carinskom postupku, a zastupnik može da postupa samo na osnovu urednog punomoćja i u skladu s njim. Shodno članu 6. stav 5. Carinskog zakona, zastupnik pred carinskim organom mora da se izjasni koje lice zastupa i da li je zastupanje neposredno ili posredno, a na zahtev carinskog organa mora da podnese verodostojnu ispravu sa ovlašćenjem za zastupanje u carinskom postupku.

Ni Carinskim zakonom ni pratećim podzakonskim aktima nije propisan izgled isprave sa ovlašćenjem o zastupanju u carinskom postupku, pa je usled različitih tumačenja carinarnica došlo do uspostavljanja različite prakse.

Uvoznici i izvoznici su najčešće tek u trenutku podnošenja carinske deklaracije bili obaveštavani od strane carinskih službenika da dokument kojim su ovlastili zastupnika da umesto njih preduzima određene radnje nije izdat u valjanoj formi, te da treba priložiti novi. Pribavljanje odgovarajućeg punomoćja obično zahteva određeno vreme, čak i više dana ukoliko overu dokumenta vrši organ koji ima kratko radno vreme, pa je odlaganje trenutka carinjenja, a samim tim i mogućnosti slobodnog raspolaganja robom, za posledicu imalo nastanak nepredviđenih troškova dangube ili ležarine, kao i plaćanje ugovornih kazni zbog kašnjenja u isporuci robe.

U Prilogu 1. Akta UC, broj 148-03-030-02-65/2011 od 3. 6. 2011. godine, dat je primer izgleda isprave sa ovlašćenjem o zastupanju. Takođe, u Aktu je navedeno da, bez obzira na to da li se punomoć odnosi na zastupanje u pojedinačnom uvozu/izvozu ili u određenom periodu ili za određeni carinski postupak i slično, mogu da se koriste i isprave o zastupanju date u drugom obliku, ukoliko pored osnovnih podataka sadrže i podatak o vrsti zastupanja.

U cilju omogućavanja da se ista isprava koristi u više carinskih ispostava, navedenim aktom je predviđeno i da isprava o zastupanju ne mora da se podnosi u originalu. Izuzetno, kada carinska ispostava izrazi sumnju u tačnost ili verodostojnost podnete isprave, zahteva se prilaganje originala.

Iako je time napravljen iskorak ka povećanju pravne sigurnosti učesnika u carinskom postupku i ujednačavanju prakse, ispostavilo se da zbog strukture zahtevanih podataka navedeni primer punomoćja mogu da koriste samo pravna lica, čime su fizička lica stavljena u nepovoljniji položaj. S druge strane, uzimajući u obzir da navedeni akt Uprave carina nije dao preciznije instrukcije da li tako dato pismeno ovlašćenje treba da bude overeno od strane javnog beležnika i koji su to drugi prihvatljivi oblici punomoćja, nedoumice nisu u potpunosti otklonjene, pa su carinarnice nastavile sa različitim postupanjem.

Kako su se fizička lica mogla osloniti samo na oblike punomoćja koji carinskom regulativom nisu propisani, jedini oslonac im je bio član 49. Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS”, br. 18/2016), koji predviđa da se punomoćje daje u pisanom obliku ili usmeno na zapisnik, a postupajući organ može da naloži stranci da podnese overeno punomoćje ukoliko posumnja u istinitost punomoćja.

U cilju razrešenja navedenih dilema, Ministarstvo finansija – Sektor za carinski sistem, u svom aktu broj 011-00-1006/2017-17 od 23. 11. 2017. godine, iznelo je mišljenje kojim je potvrđeno da fizička lica koja se u carinskom postupku pojavljuju u svojstvu uvoznika, mogu svog zastupnika da ovlaste kako pismenim ovlašćenjem o zastupanju tako i usmeno.

Shodno navedenom mišljenju, isprava o zastupanju će se smatrati valjanom ukoliko je overena u skladu sa članom 5. i članom 29. Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa („Sl. glasnik RS”, br. 93/2014 i 22/2015), a usmeno ovlašćenje moguće je dati pred carinskim organom ukoliko se prethodno carinskom organu stavi na uvid isprava koja potvrđuje identitet davaoca izjave. Davalac izjave mora da potvrdi datu izjavu potpisivanjem zapisnika koji je carinski organ tim povodom sačinio.

Na osnovu iznetog može da se zaključi sledeće:

1) I pravna i fizička lica mogu pismeno da opunomoće svog zastupnika, s tom razlikom što fizička lica svoju pismenu punomoć uvek moraju da overe kod javnog beležnika ili drugog ovlašćenog organa, a pravna lica samo ukoliko postupajući carinski službenik to od njih zatraži pozivajući se na član 49. Zakona o opštem upravnom postupku. Preporučljivo je da pravna lica pismenu punomoć daju na obrascu propisanom od strane Uprave carina.

2) Fizičko lice može da dâ punomoć usmeno na zapisnik, a iako isto pravo pravnih lica nije sporno, ono ostaje na nivou „golog prava” jer u praksi carinski organ, koristeći diskreciono pravo, uvek zahteva prilaganje pismenog punomoćja.

Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. glasnik RS”, br. 20/2009, 72/2009, 91/2010 i 139/2014 – u daljem tekstu: Zakon) u članu 67. propisuje da je svako fizičko lice koje prelazi državnu granicu i pritom prenosi fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više, u dinarima ili stranoj valuti, dužno da to prijavi nadležnom carinskom organu.

U cilju sprečavanja sticanja, držanja, prikrivanja, korišćenja, konverzije ili prenosa imovine stečene izvršenjem krivičnog dela, ili netačnog prikazivanja prave prirode, porekla, mesta nalaženja, kretanja, raspolaganja, vlasništva ili prava u vezi sa tom imovinom, kao i u cilju sprečavanja podstrekavanja na vršenje i vršenja terorističkih akata, većina država je donela propise koji s jedne strane omogućavaju državnim organima da prikupljaju podatke i vrše kontrole radi sprečavanja i otkrivanja pranja novca i finansiranja terorizma, a s druge strane određenim pravnim i fizičkim licima nameću obavezu da dostavljaju određene podatke. Tako je propisano i da su fizička lica obavezna da prilikom prelaska državne granice nadležnom carinskom organu prijave prenos fizički prenosivih sredstava plaćanja ukoliko njihov iznos prevazilazi iznos propisan Zakonom.

Da bi se izbeglo da putnici, usled nepoznavanja propisa, ne ispune navedenu obavezu, Uprava carina je, shodno Zakonu, dužna da na svakom graničnom prelazu, na vidnom mestu postavi odgovarajuća obaveštenja. Ovim obaveštenjima se i neukim fizičkim licima jasno stavlja na znanje da su prilikom prelaska državne granice dužni da na Obrascu prijave, na propisani način, nadležnom carinskom organu prijave ukoliko prenose fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više, u dinarima ili stranoj valuti.

Zakon pod fizički prenosivim sredstvima plaćanja podrazumeva gotov novac, čekove, menice i druga fizički prenosiva sredstva plaćanja, plativa na donosioca. Uopšteno govoreći, to mogu biti svi finansijski instrumenti koji se fizički mogu preneti s jednog lica na drugo, uz zadržavanje anonimnosti, a najtipičniji su:

1) gotov novac (papirni ili kovani novac koji je u opticaju kao sredstvo razmene),

2) instrumenti koji glase na donosioca, kao što su:

– putnički čekovi,

– prenosivi instrumenti (uključujući čekove, menice i novčane uputnice) koji ili glase na donosioca, indosirani bez ograničenja u korist fiktivnog primaoca, ili su u nekom drugom obliku koji dopušta prenos vlasništva nad njima, i

– nepotpuni instrumenti (uključujući čekove, menice i novčane uputnice) koji su potpisani, ali je izostavljeno ime primaoca.

Svako fizičko lice – putnik, bez obzira na to da li je domaći državljanin ili stranac, ima obavezu da izvrši navedenu prijavu ne samo kada izlazi iz države ili ulazi u nju, već i kada je u tranzitu. Primera radi, za sve putnike je unos novčanih sredstava u Republiku Srbiju slobodan, ali ukoliko se unosi suma od 10.000 evra ili više, odnosno protivvrednost u dinarima ili drugoj stranoj valuti, putnik je dužan da to prijavi. S druge strane, pravo iznošenja novčanih sredstava iz Republike Srbije zakonom je ograničeno, pri čemu svi putnici slobodno, bez prijave, mogu da iznesu iz zemlje iznos do 10.000 evra, odnosno protivvrednost u dinarima ili drugoj stranoj valuti, a veći iznos deviza dozvoljeno je izneti samo uz obavezu prijave, i to nerezidenti – ukoliko poseduju odgovarajuće potvrde o poreklu novca, a rezidenti – ukoliko poseduju dokaz da se iseljavaju.

Vlasnik prenosivih sredstava plaćanja može da bude ne samo fizičko lice koje ih prenosi i vrši prijavu, nego i drugo fizičko ili pravno lice. U tom slučaju, kao i kada postoji više od jednog vlasnika, to u prijavi mora posebno da se navede.

Takođe, u prijavi je neophodno navesti i poreklo (izvor iz kojeg sredstva potiču, npr. štednja, prodaja stvari ili nekretnina, nasledstvo, itd.) i nameravanu namenu sredstava plaćanja koja se prijavljuju (npr. kupovina stvari ili nekretnina, ulaganje).

Sam način prijave fizički prenosivih sredstava plaćanja propisan je novim Pravilnikom o prijavi prenosa fizički prenosivih sredstava plaćanja preko državne granice („Sl. glasnik RS”, br. 87/2017 – u daljem tekstu: Pravilnik), koji će se primenjivati počev od 1. januara 2018. godine. Pravilnikom je propisan i novi Obrazac prijave, koji će se koristiti takođe od 1. januara 2018. godine, a sastoji se od dva identična primerka i uputstva za njegovo popunjavanje.

Uprava carina je dužna da na svakom graničnom prelazu, kako na ulasku tako i na izlasku iz zemlje, licima koja prelaze državnu granicu učini dostupnim Obrazac prijave, sa uputstvom za njegovo popunjavanje.

Fizičko lice – putnik će, prema Pravilniku, obavezu prijavljivanja prenosa fizički prenosivih sredstava plaćanja moći da ispuni:

– ili tako što će samo popuniti Obrazac prijave,

– ili tako što će potrebne podatke dati carinskom službeniku koji na graničnom prelazu vrši carinsku kontrolu.

Ukoliko se fizičko lice odluči da samo popuni Obrazac prijave, sve rubrike obrasca koje su u beloj boji popuniće tamnom olovkom, velikim štampanim slovima, koristeći srpski ili engleski jezik. Tako popunjeni obrazac mora svojeručno da potpiše i da preda na graničnom prelazu nadležnom carinskom službeniku.

Ukoliko fizičko lice želi da Obrazac prijave umesto njega popuni carinski službenik, mora da mu saopšti potrebne podatke i da stavi na uvid potrebne isprave i fizički prenosiva sredstva plaćanja čiji prenos prijavljuje. Nakon što popuni Obrazac prijave i izvrši potrebnu kontrolu, carinski službenik popunjeni Obrazac prijave daje fizičkom licu na uvid i potpis.

U svakom slučaju fizičko lice zadržava jedan primerak popunjenog i potpisanog, a od strane carinskog službenika overenog Obrasca prijave.

U slučaju davanja lažnih, netačnih ili nepotpunih podataka, smatraće se da podnosilac prijave nije ispunio zakonsku obavezu, pa može da mu se izrekne kazna, a carinski organ, na osnovu Zakona o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma, može privremeno da zadrži fizički prenosiva sredstva plaćanja.

Novčanom kaznom u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice ako nadležnom carinskom organu ne prijavi fizički prenosiva sredstva plaćanja u iznosu od 10.000 evra ili više, u dinarima ili stranoj valuti, koje prenosi preko državne granice.

Novčanom kaznom u iznosu od 500 do 50.000 dinara kazniće se za prekršaj fizičko lice ako prijava prenosa fizički prenosivih sredstava plaćanja ne sadrži sve propisane podatke.

Nadležni carinski organ je u obavezi da privremeno zadrži neprijavljena fizički prenosiva sredstva plaćanja, i to iznos koji prevazilazi dozvoljenu sumu (sve preko 9.999 evra, odnosno protivvrednost u dinarima ili stranoj valuti), kao i ona sredstva za koja po njegovoj oceni postoji osnovana sumnja da su, bez obzira na njihov iznos, u vezi sa pranjem novca ili finansiranjem terorizma. O oduzetim fizički prenosivim sredstvima plaćanja izdaje se potvrda. Oduzeta sredstva se deponuju na račun nadležnog organa za vođenje prekršajnog postupka koji se vodi kod Narodne banke Srbije.

Sve navedeno važi i pri prelasku administrativne linije sa AP Kosovo i Metohija.